Bitef

što ona nisu to sama po sebi već i zato što je njihovo dejstvo sa sociološke tačke gledišta veoma ograničeno. U novìjoj istoriji пета primera da je umetničko deio bitno uticalo na društveni razvoj. Doduše, bilo je filozofa koji su razmatrali već prisutna stanja i izražavali ih, pa je a posteriori izgledalo da su uticali na razvoj društva vise nego što je to stvarno bio sludaj. Ali, kada je reč о pretpostavci da umetnička dela formiraju društveni razvoj, tu stvarno moramo biti mnogo skromniji. Društvo se krede svojim zakonima, opšte se ogleda u pojedincu i pojedinac u opštem. A kada je u pitanju procès kreiranja i menjanja, onda sve što se može reći jeste da u društvu postoje i slični modeli kreiranja sa modelima kreiranja u umetnosti. Ali da konkretno umetničko ostvarenje, knjiga, film ili predstava, mogu da utidu na društvo u smislu njegove bitne promene, о tome пета ni govora. Mogio bi se redi da umetnost dak pomalo i kaska za društvom. Društvo ide ispred umetnosti: »Dada« nije uzrokovala prvi svetski rat, ved prvi svetski rat »Dadu«. A sva razgranidavanja u umetnosti između dva rata nastala su i kao refleks društvenih zbivanja, a ne obrnuto. Ali treba redi i to da se umetnost i sama formira. Postoji i odnos interakcije, dakako. Sheme tu ne daju nikakav odgovor. Rekao sam to još godine 1963, na jednom simpozijumu о idejnoestetskim kretanjima u našem filmu. Baš kao sto se dà videti i iz Marksovih pogleda na ovu oblast. Taj odnos, dakle, nije odnos proste reprodukcije jednog iz drugog. Pitanje: Pa ipak, Petrovidu, vi se u »Maestro i Margaritk bavite sudbinom umetnika, a u svojoj dramatizaciji »Psedeg srca« sudbinom naudnika ...? Aleksandar Petrovid: Znate kako umetnost može da deluje?! Ona može da upozorava doveka na njegove psihološke i emotivne ambise, može da да upoznaje sa njima. A jedini način da nešto savladamo je svest о tome. Eto u tome umetnost igra izvesnu ulogu, i to katarzidnu, a ne lidersku. Nije »Maesto i Margarita« izmenio svet. Taj roman se pojavio, na kraju krajeva, dvadeset godina pošto je napisan. U meduvremenu, svet se menjao ... Odigrao se jedan ogroman rat, a knjiga, epohalno deio, stajala je u sanduku. Sve se dogodilo mimo nje. Ved samim tim sto su îstorija i društvo u stanju da strpaju jednu knjigu u budžak, već to pokazuje da umetnost nije ta koja formira društvo, ved je ono to koje diktira dak i datum izlaska jedne knjige. Pitanje: Mi desto misiimo da demo nekim idealnim sistemom društvenih odnosa i idealnim zakonodavstvom dodi do znadajnih umetnidkih ostvareja, ponašamo se kao antropološki optimisti ...? Aleksandar Petrovid: Tone treba shvatati shematski. U pitanju su tokovi koji se dodiruju, postoje medudejstva, ali su to ipak

samostalne oblasti. Tu nema pravila. U vreme najcrnjeg raspada nemačkog građanskog društva i ulaska u nacizam nastala su mnoga epohaina umetnička delà. Dok je biio perioda prosperitela dovedanstva ispunjenih anestetičnošću. Tu пета pravila. Važno je, razume se, stvoriti Ijudima uslove da rade i ne usiovijavati to komercijalnim ili bilo kojim uspehom po svaku cenu. Ili ih spredavati različitim »političkim« ili »moralističkim« kompleksima. Pitanje: Očigledno vas Bulgakov inspiriše, njegove teme i motivi. Zanimljivo bi bilo da kažete šta vas je to u »Psećem srcu« preokupiralo u poredenju sa »Maestrom i Margaritonva? Aleksandar Retrovie: Kada sam završio »Maestra i Margaritu« imao sam utisak da Bulgakovljevo i moje drugarstvo nije završeno. Iz finansijskih i dramaturških razloga celi kompfeksi tog romana ostali su po strani. Kompleks о Hristu, recimo. I to je ono što uvek stoji kao veliki i značajan film, кода ću jednom napraviti, ako bude sreće. Dakle, oseéao sam po završetku »Maestra« određenu nedovršenost i nedoredenost. U međuvremenu došao sam do »Psećeg srca« i napìsao sam scenario. To je trebalo da bude film za jednog francuskog producenta. Neposredno pred podetak snimanja saznali smo da je italijanski režiser Latuada otpočeo snimanje filma po »Psećem srcu«. Posle toga sam po »Psećem srcu« načinio dramatizaciju u kojoj sam koristio nešto malo i tekstove nekih Bulgakovljevih savremenika ... I tako je došlo do ove predstave. Ja sam u filmu »Maestro i Margarita« bk) maksimaino veran Bulgakovu na idejnom i misaonom planu uopšte, bez obzira na krupne dramaturške izmene koje sam nadink). Maestro, pitanje njegovog ludila, odnosi sa Satanom, odnosi prema društvu, vanvremenska perspektiva, sve je maksimaino verno Bulgakovu. U »Psećem srcu«, međutim, načinio sam пеке izmene u onom smislu u коте to u »Maestru« nisam. I mislim da sam to učink) na određeni pozitivan način. Naime, mislim da je Bulgakov bio isuviše ljut, kada je pisao tu knjigu. Napisao ju je sa isuviše hladnoće prema jednom čitavom društvenom segmentu. Postavio se pomalo aristokratski. Budući da veoma dobro znam »Maestra i Margaritu«, posto, dakle, znam svu kompleksnost Bulgakova, ja sam, eto, uobrazio da bi on i dalje radio na toj svojoj pridi, »Pseće srce«, kao što je to uobičavao da bini i na drugim svojim delima, zbog toga sam ja razvio neke stvari koje su kod njega samo naznadene, ali za koje postoje indicije u kom pravcu bi se mogle kretati. Recimo, daktilografkinja kojom hoće da se oženi Poligraf Poligrafovič Šarov ... Nje пета u prvom delu. Nema ni Klima Čugunkina ... On je samo jedan