Bitef

»Osim toga«, nastavijaju novine, »Nezavisno je pozorište koje je najpozvanije da otkrije savremenog domaéeg pisca, jer u njemu deluju takvi stručnjaci kao što su Ivan Vasiljević i Aristarh Platonovič.« Potrebno je da se samo potrude. »Siede opravdane primedbe na račun pisaca koji kao da su nesposobni da napišiu delo koje je dovoljno dobro za Nezavisno pozorište. Stekao sam naviku da govorim sam sa sobom. sebi u bradu, »šta je to da niko nije na tim mostovima? Šta sa harmonikom? Sa krvlju po izgaženom snegu?« Oluja je besnela na uiici i činilo se da je to bura iz komada koja se podigla na mostu, da to jeca »Izvinjavam se.« mrmljao sam ne piše savremene komade? Sta harmonika i da se čuje odjek pucnja u daljini. Čaj mi se hladio u čaši, a lice sa bakembardima posmatralo me je sa novinskih stubaca. Ispod fotografia stajao je citât iz telegrama koji je poslao Aristarh Platonovic konferenciji dramskih pisaca Miše Panina: »Telom u Kalkuti; duhom s vama«. »Ah, život buja i ključa kao vodenični potok«, šaputao sam ja,« a ja sam tu kao živ mrtvac. Noć smenjuje noć, danas se polako pretvara u sutra, vreme ce proci, a za mnom ne ostaje ništa osim promašaja.« Osećajući se lose, trljajući moje povređeno koleno, odvukao sam se do divana i počeo da skidam svoj žaket, dršćući od hladnoće i navio svoj sat. Mnoge su noči prošle, a meni se cine kao jedna jedina noe. Bilo je hladno u krevetu. Dani su mi se izbrisali iz seéanja nijednoga ne mogu da se prisetim. Život mi se vukao do kraja januara. Secam se jasno sna koji sam sanjao dvadesetog u mesecu. Kao ja sam u prostrano} odaji neke palate i šetam se gore-dole. Teške, debele, ukrasne sveée dime se po sveénjacima. Ja sam u dugim vunenim gaéama kao nije dvadeseti veé petnaesti vek. Dok sam prolazio velikom dvoranom, za pojasom mi je veliki mač. San je bio neobično prijatan jer sam primetio kako me se dvorani plaše zbog mača о pojasu. Ni od vina ne može toliko da se čoveku zavrti glava kao od mača. Smeškajući se, ne, smejući se išao sam bešumno ka vratima. A san je bio tako prekrasan da sam se ja smejao još neko vreme posto sam se probudio. U torn trenutku je neko pokucao na vrata, a ja sam prešao sobu uvijen u čaršave i spoticao se u izanđalim papučama. Moj sused je proturio svoju ruku kroz otvor i dodao mi jedan koverat. Na njemu su blistali inicijali N P. Pocepao sam koverat. Na uobičajenoj hartiji sa monogramom, zlatnim gotskim slovima pisalo je: Tomas Striž svojom debelom, teškom rukom: »Dragi Sergeje Leontijeviču. Smesta dedite u pozorište! Počinjem probe Vašeg »Belog snega« u dvanaest časova. Vaš T. Striž. Sa glupim izrazom l ica seo sam na divan, buijio u

pismo i mislio na mac, a onda mi je, ne znam zašto pala na pamet Ljudmila Silvestrova, dok sam posmatrao svoja goia kolena. Neko je tada veselo i uporno zakucao na moja vrata. »Da?«, rekao sam. Ušao je Bombardov. Bled, žut, kao da je postao tanji i visi posle svoje bolesti. 1 glas mu je bio izmenjen: »Jesi li čuo? Došao sam specijalno zato da ti to kažem.« Zbacio sam čaršav sa sebe na pod i stao sam pred njim u svoj svojoj nagoti i bedi i poljubio ga. Pismo je palo na pod. »Kako se to desilo?«, pitao sam ga, dok sam se saginjao da podignem pismo. »Nemam pojma,« odgovorio mi je posetilac, »niko ne zna i niko nikada neče saznati. Pogadao sam da su to sredili Panin i Striž, ali kako su to uradili, bog sveti zna. To je natčovečansko deio. U stvari to je čudo.« [Odlomak iz »Pozorišnog romana« Mihaila Bulgakova, iz poglavlja »Tajni čudotvorci«] SARADNIA BULGAKOVA S НАШ Pavel Markov, roden 1897, dugogodišnji dramaturg MHAT-a, inspirisao je Bulgakova za lik Mile Panina u »Pozorišnom romanu«, Markov je nedavno objavio svoje uspomene u knjizi »U Hudožestvenom teatru« Mi smo strasno maštali о tom da nađemo takve dramske pisce za koje bi upravo Hudožestveni teatar postao njihova sudbina, kojima je stalo do stvaralačkih pozorišnih oblika i koji bi istovremeno stavi jali pozorištu nove i teške zadatke. Ja i moji drugovi postepeno smo se vezali sa nizom pisaca istinskim prijateljstvom, koje je cesto donosilo pozorištu veliku korist, ali i mnogobrojne dogovore. Zajedno smo prevedili dosta vremena, i radili, pravili dalekosežne planove živeli punim životom, u kom su se nasi zajednički interesi tesno preplitali. Mi smo mislili о dramskoj književnosti, a dramski pisci о pozorištu. Prvi se povezao sa pozorištem Mihail Afanasijevič Bulgakov. О njemu i njegovom romanu »Bela garda« saznali smo prilikom jednog od naših susreta sa uvek mirnim i staloženim Borisom lljičem Veršilovom. A njemu je, opet, sa svoje strane, ukazao Bulgakovljev roman pesnik Pavel Antokoljski. Kada smo pročitali taj složeni roman, napisan u posebnom stilu, mnogi od nas mladih mhatovaca, bili smo zahvaćeni i oduševljeni talentom Bulgakova. Na naš predlog da dramatizuje »Belu gardu« Bulgakov se odazvao oprezno i energično. On nas je oduševio već na prvi pogled. U njemu su se našla najprotivurečnija svojstva. Mlad, dobro, čak pomalo kicoški obučen blondin, imao je lepe manire i zarazan humor. Život je prihvatio sa nekim žednim, neiscrpnim interesovanjem, a istovremeno je bio lišen pasivnog posmatranja.