Bitef

cent multimedijske predstave Charlie Hello from Bertha, izvedene u WPA u Njujorku i Vašingtonu □

Thomas Walker Thomas Walker (druga podela) saraduje sa The Living Theatrom od 1971. godine. Od tada se sa ovim pozorištem pojavio u 18 uličnih predstava, kao i u svim njegovim značajnim ostvarenjima, uključujuči: Sedam meditacija (Seven Meditations), Sest javnih činova (Six Public Acts), Novčani toranj (The Money Tower) i Prometej (Prometheus). Godine 1984. u Joyce Theatru učestvovao je u predstavama: Antigona (Antigone), Jedna i mnogi (The One and the Many), Žuti Metuzalem (The Yellow Methuselah) i Arheologija sna (The Archeology of Sleep) □

Marybeth Ward Marybeth Ward (inspicijent). Sa Geraldom Thomasom poslednji put je saradivala u predstavi (All Strange Away). Prošle godine je sa La Mamom gostovala u Rimu u predstavi Jerusalim (Jerusalem) Elizabethe Swados. Nedavno se vratila u Vašington, gde je održana premijera komada Elizabeth Swados Divna dama (The Beautiful Lady). Bila je pomocní producent priliícom snimanja dokumentarnog filma o La Mami. Za Théâture National de France radila je dve sezone sa Tomom O’Horganom i Tomom Eyenom, kao i sa Edwardom Albeeem za Nacionalno pozorište za gluve (National Theatre for the Deaf). Bila je režiser i producent filma Bowery (njujorška ulica u kojoj žive doseljenici iz Flolandije), koji je prikazan na televiziji u SAD i Holandiji. Bila je i reditelj i produ-

Horado Palacios Horacio Palacios (asistent režije). Posle kračeg rada u Circo Medrano u Rimu, godine 1981. Palacios se susreo sa The Living Theatrom. Pridružio mu se i kao glumač učestvovao u sledečim predstavama: Antigone, Masse, Mensch, Žuti Metuzalem (The Yellow Methusalah) i.Arheologija sna (Archeology of Sleep). Grupa je bila na turneji po celoj Evropi dajuči predstave na francuskom, španskom, engleskom i italijanskom jeziku. Posle glumačkog rada u grupi The Joyce Theatre 1984. godine, Palacios ostaje u Njujorku i počinje da radi sa Geraldom Thomasom u okviru dve radionice grupe La Mama. Istovremeno i dalje se profesio-

nalno usavršava kod Bennesa Mardena. Palacios je u različitim svojstvima učestvovao u predstavi (Ali Strange Away). Nedavno je snimio Beckettovog Pinga na magnetofonsku traku. Snimak če uskoro emitovati radio-mreža WBAI. Na tom projektu se i dalje radi u nameri da se Beckettov komad izvede u Njujorku i na španskom jeziku □

Neobičan svet Samuela Becketta Uprkos činjenici da se u tako vitálnom centru kao što je pozorište La Mama aktivnosti odvíjajú u neprekidnom toku, zalažem se za vračanje na repertoar nedavno skinutih predstava Teatar I ( Theatre One), Teatar П (Theatre Two) i To doba (That Time) kontraverznog i uvek izazovnog dramskog pisca Samuela Becketta, Za vreme predstave j edino što

mi je padalo na pamet bilo je: Hvala bogu što ima glumača koji razumeju smisao engleskog jezika i njegovu lepota: hvala bogu što ima glumača koji shvataju umetničku vrednost proticanja i merenja vremena u okviru predstave, značaj pauza, koriščenja ljudskog glasa, pokreta i dosezanja do srži karaktera da bi odgovorili zahtevima uloge koju tumače. Nezavisno od sadržaja, več i sam čin posmatranja tri profesionalca na delu, za ovog kritičara je predstavljalo jedno od pozorišnih večeri koje odavno nije imala prilike da doživi. Teško je razumeti zašto ljudi ponekad ne vole Beckettovo delo. U ovom slučaju pred nama se pojavio Beckett koga su zastupali: George Bartenieff (Koji sa suprugom Crystal Field rukovodi eksperimentalnim avangardnim prostorom Theatre for the New City), u ulozi koja je van njegovog uobičajenog faha, i Julian Beck, koji sa suprugom Judith Malinom rukovodi The Living Theatrom i koji predstavlja svojevrsnu pozorišnu legendu, Kao alternacija Fredu Neumannu pojavljuje se Tom Walker koji svoju ulogu igra toliko savršeno da se zamena glumača uop-

šte ne primečuje. Šta reči, pored ostalog, o režiji Geralda Thomasa, scenografiji i kostimima Daniele Thomas i savršenim svetlosnim efektima Howarda Thiesa osim da je njihovo okupljanje na zajedničkom poslu dalo izvanredne rezultate. Nimalo ne iznenaduje kad na početku komada Teatar I jedna skitnica kaže drugoj : Ako mene pitaš, mi smo prosto stvorení jedno za drugo. I tačno tako. Pred nama se pojavljuje Bartenieff u invalidskim kolicima, obučen u prosjačke rite, sav zamotan u silne šalove preko otrcanog kaputa i sa šeširom na glavi. On i Tom Walker deluju kao krajnje čudni drugari, koji jedan bez drugoga ne mogu, ali bi radije umrli nego što bi to priznali. Walker je slepi muzičar koji sve vidi zahvaljujuči ostalim krajnje izoštrenim čulima. Bartenieff je bedno, večito natmureno stvorenje, nesrečnik koji odbija da vidi bilo čiju sreču. Njih dvojica se izvanredno uklapaju na sceni. Prisečajuči se Bartenieffa, onakvog kako ga obično vidim, u iznošenim pantalonaraa i debeloj kariranoj košulji, koji se petlja u sve i svašta i drugima odreduje šta da rade, njegovo glumačko ostvarenje je takvo da čovek prosto ne veruje

sopstvenim očima, čak i kad ga posmatra, Nenadmašan je. Odvažan, snažan, čemeran. Sledeči sloj ove reljefne kameje predstavlja Teatar 11. U njemu se ista dva lica pojavljuju u veoma pristojnim, poslovnim odelima, u kancelariji i vode privátnu istragu o životu trečeg čoveka koji sve vreme nepomično stoji pokraj prozora u pozadini, pomno zagledan u zemlju, odajuči utisak duboko uznemirenog pačenika zaokupljenog idejom da izvrši samoubistvo. Sposobnost ove dvojice glumača da jeziku daju odredenu boju, da manevrišu sopstvenim glasovima i koriste pauze kao dragocena pomagala doprinosi uobličavanju jednog zadivljujučeg pozorišnog ostvarenja u kome oni nastupaju savršeno uigrano i na izvanredan način ističu vrednosti jedan drugega. Na kraju se pojavljuje Julian Beck u ulozi u koj oj bi malo ko mogao tako dobro da se snade. Savu cmom, samo nepokrivene glave, on nepomično stoji, kao kip, spreman da bude razapet na krstu. Samo povremeno napravi po neki pokret rukom ili očima, ili za trenutak okrene glavu

da bi nam na taj način saopštio šta se dogada, Mi čujemo njegove misli i osečamo njegove emocije preko njegovog glasa snimljenog na magnetofonsku traku. Medutim, čitava gluma proizlazi iz njegovih neverovatno izražajnih očiju i gotovo neprimetnih drhtaja usana, koje se zatvaraju tek što su počele da se otvaraju, kao da postaju svesne beskorisnosti izgovorene reči, jedva vidljivog pokreta glavom, savršeno komponovanog lica i brojnih promena na njemu, i zahvaljujuči njima stvarno postaje čovek sa hiljadu lica. Sve to prerasla u pravi stvaralački podvig. Pred nama je čovek koji psihički preživljava čitav svoj život, počev od detinjstva. Postavlja se pitanje da li če biti osuden na smrt? Ili je, možda, oboleo od neizlečive bolesti? Sve to, u stvari, nije ni važno. Dovoljno je posmatrati ovu uzvišenu pantomímu koju izvodi čovek sve vreme prikovan za jednu jedinú tačku na pozornici, pa da svaki gledalac ponudi svoj dijalog na osnovu sopstvenog živothog iskustva. Sva trojica, otelovljenje pustoši, užasa i beznada, predstavljajo sliku sveopšteg ništavila, ali i neke nade. U pitanju je jedno božanstveno pozori-

iîiXEIF" ü