Bitef

vito svođenje dramske reči na njenu tek inicijalnu dramatičnost jeste smeštanje dramskog u predvorje scenskog, prikazivačkog, dakle pozorišnog, Prešern ostaje ispred predstave kao njen »mitski temelj«, dramatični pretekst. Ali i potekst. U dijalog izmedu Kardinala i Bogomile, tužbalicu i srdžbalicu nad Črtomirom »ko je begal po mastnih kavarnah« dok »črna roka je nad njim« agon unosi Črtomirova replika: ČRTOMIR; »Klic mora biti mogoč; Klic mora zveneti, mora biti slišan. Sila, ki žene človeškega duha po prosti poti naprej in navzgor, je brezpredmetni duh«. Bespredmetni duh, sila koja ljudski duh goni po slobodnom putu napred i nagore jeste predmetom i subjektom »Krštenja pod Triglavom«. Time Črtomir zakonito gubi auru glavnog protagoniste. »Smanjen« na pedalj, kao i ostali likovi unutar predstave, metafora u svetu vlastitih artefakata koji su ga nadvisili. Jer, komentari dramatičnog ukrštanja i prekrštava-

nja duha moraju biti smešteni u prostor autentične istorije tog duha - u Umetnost. »Krštenje pod Triglavom« niz je veličanstvenih retrocitata svekolike umetnosti. »U stanju opadanja, u kojem se danas nalazimo, metafizika se mora kroz kožu uneti u duhove. Stoga, ikonografija retrocitata koja ispunjava realni i metaforični prostor scene nosi snažan metafizički pečat. Pamčenje je afektivno; u njemu je prisutna stvarnost imaginacije sna. Opsesivnost muzike »Lajbaha« i halucinantnost svetlosti Igora Berginca intenziviraju vibrantni luk scenske likovnosti »Irvina« koji se kreče od uvodne slike, grandiozne makete Tatljinovog »Spomenika Trečoj internacionali«, preko »Ledenog mora« Fridriha Kaspara i kompozicija Vasilija Kandinskog do supermatističkih simbola krsta i kruga Kazimira Maljeviča upotpunjenih trouglom koji jeste simbol duha. No, ontološku, »ispovednu« lepotu i vrednost predstave čine retrocitati pozorišne umetnosti, strast teatra u teatru, sečanje na teatar, dah po dah: Apijina napokon realizovana scenografija za »Valkire«, Hugo Bal u »Kabareu Volter«, tri-

jadni balet Oskara Šlemera, geometrizovana stilizacija pokreta Jana Fabra, svojevrsni »Tank« Ferda Delaka i homage Dagiljevu uz sveprisutni duh Natalije Gončarove. »Onaj ko misli misao Natalije Gončarove - jeste Natalija Gončarova«. »Krštenje pod Triglavom« nudi razbacane slike i sitem slika poništavajuči, nesvakidašnjom imaginacijom, vrednost scenske realnosti. Jer, vertikalni pfesek predstave jeste logos izrastao iż poetske slike koja je, zaglušnim rezonancama konteksta, izgubila svojstvo objekta. Taj se logos protivi izdvajanju izvorne vrednosti svake od šezdeset i dve scenske slike. Predstava poseduje homogenost totalnog spektakla; sinkretizam slike, pokreta, muzike i svetlosti kao rude koje iz zidova golemih stena izbijaju kao vatrometi. »Krštenje pod Triglavom« jeste vatromet. Prostori jezika koje nudi ne iziskuju topo-analizu. Oni jesu mašta, percepcija, doživljaj. Artoov san. »Učiniti jezik nepredvidljivim, nije Ii to, u neku ruku, škola slobode?«, pisao je Bašlar. Fenomenologija mašte, ishodište »Krštenja

pod Triglavom« sankcioniše reč. Virtuelna moč njenog delovanja čuva suštinu pojma pozorišta magiju prikazivanja, prizora, slike. Imaginacija, memorija i percepcija ovde razmenjuju svoje funkcije. Između načela pozorišta i načela alhemije postoji nedokučiva suštinska istovetnost. »Krštenje pod Triglavom« vlada drhtavo sticanje biča. Umetnost je sečanje na njegov konstitutivni deo, prikazivanje sveopšteg duha. Taje »nerealnost« izvor neiscrpne potencije: Klic mora biti mogoč! Stoga su glavni protagonisti »Krštenja«: APIA ADOLF, 1862-1928, švajcarski scenograf i teoretičar, jedan od tvoraca modernog pozorišta nastalog u simboličkom, antirealističkom stilu. Uticao na moderno osvetljavanje scene. Delo »Muzika i inscenacija« najviše je uticalo na savremeno pozorište. BAL HUGO, 1886-1927, filozof, mistik, kao i pesnik, bio je prvi glumač u dadaističkoj drami. U proleče 1916. osnovao u Cirihu »Kabare Volter« kao sastajalište slobodnih duhova i pozornicu sa koje su se mogle napadati postoječe vrednosti. Dosta je zanimljivo