Bitef

log ga traži. Dva toka predstave se ponovo slivaju u jedan i ogoljuju u finalu glavnu zamisao predstave. Mhatovski Cehov zahteva jednakost svih likova: još je VI. I. Nemirovič-Dančenko u Galebu video drame i tragedije u svim licima komada. Ovde je sve bitno i daje, na primer, Samrajev, grubijan, a Medvedenko čovek u futroli, predstava bi bila drugačija. Medutim, tu su svi ljudi kao ljudi. Stari raščerupani Sorin A. Popova ponekad je smešan, ali je njegova zaljubljenost u Ninu dirljiva, a njegova zapuštenost boli. U poslednjem činu predosečanje neminovnog kraja glumač igra bez nepotrebnih sentimenata, uzdržano i dramatično. Medvedenko (V, Sergačov, koji je ujedno sureditelj predstave) takode je na svoj način dramatičan, zabavan koliko treba, ali i delikatan, dobar i neverovatno odan Maši; istovremeno, u njemu osečamo učitelja. Upravnika Šamrajeva, ńezgrapnog i dosadnog, s njegovim pozorišnim uspomenama, V. Nevini igra krajnje štedljivo. Komičan i životni kolorit su dati iznijansirano i zbog toga je, možda, Samrajev shvatljiv kao čovek i čak

izaziva sažaljenje. Da je njegova žena Poiina Andrejevna (I. Savina) odigrana podjednako lako i tačno i da je njena zamorna plačljivost data kao nijansa, u predstavi se mogao dobiti odličan tužno-komičan par. Upravo tako, u ostrim i tačnim potezima, makar i tek naznačenim, očrtava A. Voznesenka portret njihove kčeri Maše. Ona nije jadna, nije cinična i osečaju se duhovna snaga, um, ironija i svojevrsna muževnost. Zakoni ove predstave veoma su teški za glumce. Nije nimalo lako biti u skladu sa dimenzijama i stilom celine i pamtiti da se čehovIjevsko raspoloženje ne stvara samo režijom več i u tajanstvenim duhovnim radionicama glumača, kao što je govorio Stanislavski. Arkadina T. Lavrove je energična, neuravnotežena i osečajna, Ipak, ona voli, makar i u talasima, sina, voli i Trigorina i tešku scena sablazni igra gotovo bez glume, ostajuči bez snage uistrahu od gubitka i możdaga tom slabošču i pobeduje. Nedostaje joj, medutim, složenost: Cehovljeva Arkadina ipak je sebična i kruta, Lavrova teško savlađuje takve boje: uspešnija je u prikazivanju duhovne nepraktič-

nosti i širokogrudosti, a ono što je najvažnije, u njenoj se Arkadinoj ne oseča slava, makar i provincijska jer za to nema samopouzdanja, a njen pozorišni fah je očigledno igranje naivki . . . U predstavi glumci imaju mnogo zadataka baš zbog toga što Galeb (takav je komad i tako je zamišljena predstava) zahteva uhodan ansambl, u kome su zaista svi važni. Postoje međutim, oni, koji su posebno značajni kao, na primer, doktor Dorn, Pozorište je, očigledno, prihvatilo njegov odnos prema Trepljovljevom komadu pa čak kao da i na Galeba gleda njegovim očima. I Smoktunovski bi sigurno od svog Dorna mogao da napravi intelektualno središte predstave, ali mu još nešto smeta. Iz izostavIjanih odlomaka vaskrsnute su rečenice i neke mu replike zvuče kao da se opravdava karakteristika koju mu daje Sorin: »Vi ste siti i ravnodušni«. Umoma ironija, umetnički nebrižljivo ponašanje i ton pristaju Domu. Ali, ko je on: poverenik autora ili samo jedno od lica, u sebi otuđeno od ostalih? Zasad to nije jasno. Samo u jednoj prilici, kad se doktor seča Đenove, na licu i u glasu mu se pojavljuju

ona čuđnovatost, značaj i skrivena nostalgija koji su tako bliski ovoj predstavi. Uprkos Jefremovljevom osečanju za duh i poetiku komada, voleli bismo daje u predstavi više poverenja u Cehovljeve reči. Kad su u ranijim predstavama ponekad premeštali tekst Galeba, to je, po pravilu, smelalo da se prodre u komad kome su reditelji, sporeči se s njim, hteli da daju čas romantičniji karakter, čas veču krutost i prozaičnost. Sada spora nema, saglasnost sa Čehovom je tu, ali ima i upada u tekst. Vaspostavljene obične replike usitnjavaju likove; ispovesti junaka pred samima sobom sada se upučuju čutljivim sagovornicima; nova kompozicija slika nije uvek opravdana i ponekad kida melodiku komada u predstavi sazdanoj upravo na unutrašnjoj muzici Galeba. Za tako nešto, pravo govoreči, nije bilo neke posebne potrebe: komad je ovde radio za reditelja. U modernom pozorišnom procesu novi Galeb je izuzetno važan jer mnogo šta razjašnjava i tumači. U tome je poseban značaj novog ostvarenja MHAT-a. Uspešna postavka. O. Jefremova ovog proslavlje-

31