Bitef

nog komada potvrduje zaokret ka novom Čehovu, koji se zapaža u današnjem pozorištu. Izgleda da nedavna prošlost čehovljevskog pozorišta, s njegovim trošenjem rediteljskog rada, odlazi u nepovrat i novi Galeb je dokaz za to. Su-, deci po novijim predstavama u našem čehovljevskom pozorištu več manje vladaju ranija tendencioznost, okrutnost, uslovnost rešenja i pojačana dinamika. Pozorište počinje da se vrača lakonizmu i jednostavnost, realnostima Čehovljeve epohe i produbljenom komernom psihologizmu. Uporedo s tim, pojavljuju se složene predstave, kao Galeb u MHAT-u, koje pokušavaju da odjednom obuhvate Cehovljev svet sa ’'svom njegovom prozom i poezijom. U nađenom je pozorištu okrutan Cehov bivao suviše kategoričan, ali zbog celishodnosti: opšta zamisao predstave se, po pravilu, podvlačila resko i odmah. Danas je pozorište sporije u donošenju zaključaka, manje didaktično, ali i manje određeno i toga u novom Galebu MHAT-a takođe ima. Predstava još nije do kraja sastavljena.

Na to utiču, jasno, i godine predstave. Predstave Čehov, u MHATu-tojejoš jedna od tradicija ovog pozorišta - obično su sporo sazrevale, od toga kako su glumci sve organskije i slobodnije zalazili u svet drame. Tada su nestajale nepotrebne pojedinosti, jednoličnost, a predstave su postajale živIje i jasnije. Predstava je tek rodena, vrlo je mlada i nova. Želimo da verujemo da joj predstoji dug i srečan život, jer MHAT ne može bez Galeba. Za njim su na pomolu još tri premijere: obečali su nam čitav ciklus Čehova. Mhatovski Cehov se nastavlja. □ T. Sah-Azizova. Sovjetska kultura, 25. jula 1980.

Začarano jezero Kažu da je Galeb zagonetan komad. To je tačno. Predstava je retko kome połaziła za rukom, U pozorišnoj istoriji Galeba ima, moglo

bi se reči, više poraza nego pobeda. Čak se i čuvena režija Stanislavskog i Nemiroviča-Dančenka, koja je označila početak Hudožestvenog teatra, samom piscu nije učinila besprekornom. Otada je svaki reditelj koji se poduhvatao Galeba morao da je oseti do srži, kao ličnu sudbinu, jer bi, u protivnom, tvrdoglava ptica zamahnula krilima i odletela. Oleg Jefremov je u Hudožestvenom teatru režirao Galeba bez žurbe i zakasnio za godišnjicu, završivši predstava onda kad su več progrmele rasprave . oko novih, krajnje tragičarskih koncepcija Čehovljevih. drama, koje su nudili drugi reditelji.Osečao je, očigledno, da se pojavljuje neki nov trag u pozorišnom životu pisca, koji bi ovogjanuara napunio 120 godina. Trebalo je predstavi priči sa izvesnog odstojanja, oslobodivši se ne samo tuđih tumačenja več i sopstvenih pristupa. Polemika se vodila ne samo oko Efrosove, Zaharovljeve ili Viljkinove režije nego i oko njegovih vlastitih, odnosno davnašnjeg Galeba u Savremeniku i skorašnjeg Ivanova u MHAT-u.

Znači, Galeb je zagonetan komad. Pa, neka tako ostane. Ne treba ga uklapati u razumljive, pravolinijske te, prema tome, jednostrane formule. Neka začarano jezero ostane neraščarano, nestvarno kao fatamorgana i neka takvo, maglovito, nevidljivo, samo naslučeno i preko čitavog prostora pozornice prebaci svoj kolebljivi odraz. Iz tih tajanstvenih dubina, kao iz daleke prošlosti.gipko če nam se primači drvena senica polukružnog krova, gotovo ista kao ona koja je nekad stajała u vrtu prve predstave Stanislavskog. Senica se jedva drži, tučena kišom, ispucala, izduvana vetrovima istorije, ali i dalje stoji, kao relikvija koja čuva legendarnu poeziju stare mhatovske predstave. Eto ti pozorišta . . . Nikakav dekor. Pogled se pruia pravo na jezero i vidik. Tim Trepljevljevim rečima počinje predstava. Na tom mestu reditelj premešta Cehovljev tekst; neka izađu Maša i Medvedenko i nek posle, malo kasnije, svojom prozom preseku Trepljevljevu poeziju i pokušaju da se uključe u nju. To nije jedina promena. Jefremov slobodno (ponekad možda čak. i preslobodno) menja kompo-

ziciju drame. Zašto? Možda je O. Jefremov na taj način želeo da u prvi plan istakne široko razgranatu temu koja mu je posebno bliska: temu umetnosti, pozorišta i stvaralaštva, kojoj svi junači komada, bez izuzetka, teže i, najčešče, ne dosežu. Upravo jeu tome dramatika predstave: čovek koji poseduje neki odnos prema poeziji, lišen je te poezije. U predstavi nema uobičajene borbe raznih »stranaka« ni sukoba izmedu junaka i okružja, izmedu plitkih i šfvaralačkih ljudi i svi se mere drugačijim merilima. Drama svakog pojedinca sluša se do kraja pažljivo i precenjuje pravično, bez plahovitosti. Jefremov se u svojoj ranijoj predstavi u Sovremeniku odnosio, sa višina svoje mladosti, s nipodaštavanjem prema ČehovIjevim likovima, pa čak i sa izvesnim neprijateljstvom: ti mu se ljudi nisu činih naročilo simpatični. Sada mu je pogled zamišljenimi i čovečniji.-Mukotrpna traganja Cehovljevih junaka, njihovi pokušaji da se iščupaju iz životne kolotečine i nadu novu eru u umetnosti na-

laze odjek u njegovoj duši. Pogledajte kako nametljivo izbija napred senica u kojoj je Trepljov upriličio svoje pozorište i kako se pretvara u scenski podijum, i to ne samo za njega i Ninu Zarečnu. U njoj svako od njih i na svoj način doživljava i ■ odglumljuje pred nama svoju sudbinu. Mladič u običnoj crnoj košulji, nekako nalik na nekog reditelja naših dana, koji upravo čini prve korake (tako A. Mjagkov igra Trepljova), posle se pojavljuje u senici i sa puškom i sa übijenim galebom. On odlazi iz života slomljen jer je dobar, ranjiv, potpuno lišen agresivnosti potrebne za uspeh i do kraja ne spoznaje u čemu mu se sastoji vera. Svojim poslednjim rečima (Covek piše ne razmišljajuči ni o kakvim formama), on prečrtava sopstvena otkriča. Na podijum senice takode se penje Nina Zarečna (A. Vertinska), vitka, naivna devojka, sa strastvenim bleskom u očima, raspliče svoju svetlu kiku i stavlja vazdušast šal da bi, uplašeno zagledajući u zakrvavljene oči đavola, pročitala komad o Svetskoj Duši. Kasnije stiže sva u crnom, ostarela, spoznavši kako je život grub, i na

istom podijumu tiho recituje ranije nerazumljive reči o carstvu svetske volje, sa dubokim uverenjem provincijske glumice. Tako je sa svima, Senica kao da upija sve vrhunske, kritične trenutke života. Tu se događaju raskidi i mirenja, čuju priznanja, prekori i pretnje, odjekuju pucnji i liju suze. A za sve to vreme okolo neprekidno traje, teče drugi život, mnogo širi, stihijskiji i zagonetniji, do kraja nespoznat i sveobuhvatan. U tom se životu stalno čuje otegnuta i visoka zvučna pozadina: čas rezak krik galeba, čas nežno cvrkutanje, čas nešto nalik na daleku blagovest ili zvonjavu na seoskom groblju. Simultano načelo istovremeriog postojanja svih mesta radnje na pozornici, koje se i ranije pojavljivalo u režijama Jefremova dosta kruto i nametljivo, ovde je, zahvaljujuči obdarenom scenografu V. Leventalu, steklo veoma poetično značenje. Poezija života šira je od drama koje se iznose na njegovu površinu. Ona obuhvata ne samo ovaj bolan trenutak več i prošlost

i budućnost. Ona se nastavlja u bučanju tarnnih krošnji, zavijanju vetra, igri kolebljivih senki, pljuskanju vode na jezeru, uznemirenom uzletu galeba. Nema joj kraja ... Cehov nije uzalud govorio da pucanj nije drama, več slučaj. Drama se dogada pre i posle pucnja. To osečanje stihije živog i opritajenog života verovatno je ono što je najzanimljivije i najdragocenije u novom mhatovskom Galebu. U tome na površinu izbija nešto srodno onom posebnom epskom maniru Stanislavskog, koji je tako voleo da neki komad uroni u toplu atmosferu svakodnevice i posmatra čovekov ograničen, smrtan život sa stanovišta neograničene i besmrtne prirode. Samo, teškoča, i to ne baš mala, sastoji se u tome što takvo rediteljsko rešenje zahteva od glumača poseban način postojanja, poseban način glume, uza svu prirodnost - gotovo muzikalan zvuk glasova i uza svu istinu - gotovo poetsku prozračnost reči. Cini mi se da samo I. Smoktunovski zasad uspeva da uhvati taj ton. U tome mu možda pomaže i poseban stav njegovog junaka, doktora Dorna:

33