Bitef

čovek za koga je več kasno da menja život na sve gleda pomalo sa strane, iz drugog života, sa lužnim i hladnjikavim humorom. Pristup Smoktunovskog - apsolutno realan i več pomalo odmaknut - kao da čitavoj predstavi daje kamerni ton. Ostali glumci ga manje ili više uspešno samo osluškuju. Stoga muziku Cehovljevog teksta ponekad istiskuje svakodnevna intonacija ili, čak, mučna dosada. Predstava je, međutim, uradena kao polifonija ravnopravnih glasova i glavnog junaka nema, Svi glasovi treba da se čuju. Za razliku od Ivanova, u Galebu Jefremov ne daje prednost centripetalnoj kompoziciji stisnutoj oko jednog junaka, nego centrifugalnoj, široko razmaknutoj unaokolo, Glumački ansambl je sastavljen od izvanrednih izvođača, moglo bi se čak reči od zvezda prve veličine, od kojih su mnoge tek nedavno dośle u MHAT. Oseča se da ih reditelj sve sažima u jedno sazvežđe i želi da svaka od njih gori sopstvenom svetlošču, ne prigušujuči ostale. . . . Međutim, neke zvezde svetle još dosta slabo, tek ñapóla, i tek treba da se razbukte. Predstava samo što je krenula na

svoj put kroz vreme, otkrivajuči istovremeno beskonačan put ka ostvarenju novog Čehova. Trezvenog, tragičnog i okrutnog Čehova smenjuje Čehov liričar, pesnik stvamog života. Živi Galeb pošto je dugo bio samo dobro znani simbol izatkan na staroj zavesi, vrača se na scenu Moskovskog hudožestvenog teatra. □ Marijana Stojeva, Literaturnaja gazeta, 23. jula 1980.

Galebova krila Nova režija Cehovljevog Galeba u Moskovskem hudožestvenom teatru označava aktivno učešče pozorišta u oštroj raspravi o metodima i načinima tumačenja klasika u savremenom pozorištu, koja se poslednjih godina vodi medu stvaraocima i na stranicama listova i časopisa. U polemici, sa nekim tendencijama u pristupu Cehovljevom komadu, mhatovci

istovremeno otkrivaju ono novo, što zavisi od vremena i same drame. Pored svih raznolikih traganja, tumačenjima Čehova u dve protekle decenije bili su svojstveni isticanje prozaične sredine njegovih junaka i brižni i reski tonovi kao upozorenje na opasnost od malograđanštine. Cehov je na sceni postao krut, a ponekad i okrutan. Liričnost i epičnost stila i piščevog osečanja sveta povlačili su se u drugi plan. Nekad neprimetno a nekad očigledno menjao se žanr Cehovljevih drama: neke predstave su poprimale tragično-farsičan ili, čak, prosto farsičan karakter, dok su druge naginjale melodrami, U nekim se predstavama nailazilo na nepoverenje prema piščevim maštanjima o budučnosti. Poetika osečanja njegovih junaka gubiła je svežinu, čistotu i krilatost. U novom ostvarenju MHAT-a (reditelj 0. Jefremov) vračen je prostrani i duboki sadržaj pojmu svakodnevice. Sredina u kojoj junači deluju i koje sami čine, jesu malogradanski život i čudesna lepota prirode, sitničavost zlih i koristoljubjih strasti i poezija tananih i uzvišenih osečanja, komičnost va-

pijuće prošlosti i tragedija gordih, bezduhovnosti suprotstavljenih duša. Čehovljevska običnost ovde ne gubi svoju dramatiku i junači nisu zaboravili kako se pati pod teretom raskoraka između mašte i stvarnosti. S druge strane, ideal pisca - čovek, kod koga sve treba daje lepo: i lice, i odeća, i duša i misao, postaoje realniji i konkretniji. Čehovljeva misao izgovorena u Tri sestre, koja se neposredno odnosi na čitavo njegovo stvaralaštvo da patnje koje danas vidimo - a tako ih je mnogo - ipak govore o odredenom višem karakternom nivou koji je društvo več dostiglo, zvuči strasno i uzrujano. Naglasak je stavljen upravo na taj karakterni viši nivo koji je Cehov zapazio u društvu oko sebe. Predstava od samog početka privlači pravim čehovljevskim raspoloženjem, jedinstvenim i neponovljivim, koje se na pozornici može ostvariti potpuno jedinstvenim tumačenjem naravi Cehovljevog humanizma i osobenosti njegovog umetničkog dara kod svih učesnika. Scenografija je ishod predanog ostvarenja sveta Cehovljevih likova i ideja (V. Levental). Na pozornici ima svega: tuje prekrasan

36