Bitef

toaru i umetniku Sessai Yuki i njegovem sinu Yuki Magasaburo 11, i to: Sambaso Datemusume koi no Higanako (Oshichi, kči bakalina) Tsubosaka Reigenki (Osato & Sawa ick i) Shinpan Utazaemon (Osorne & Hisamatsu) Kotobukijshi (Igra lava) LEPOTICA I ZVER Ovo je priča o budučnosti izmišljene Utopije po imenu grad meduza. Gospodin Frak, zver, napravio je taj grad sa željom da se izbegne kataklizma, a da bi mogao da kontroliše ljudske namere i želje, sačinio je posebne zakone. Međutim, pojava lepotice, koja lutajuči dolazi u grad meduza, dovodi do dubokog razdora i uništenja grada. MAGBET Ovo je prvi pokušaj Yukize da igra Sheakspearea. Dva Magbeta Magbet lutka i Magbet glumač (koji istovremeno vodi lutku) zajedniči ostvaruju lik Magbeta, koji je specifičan za Yukizu. Nekoliko scena u predstavi zaslužuje posebnu pažnju; scena gde tri veštice lete (lutkari odozgo vode lutke); scena borbe sa sabljama sa puno

utsushija i specijalnih efekata; scena ludila Ledi Magbet, koju igra lutka Sessaija uz, melodiju joruri, u izvodenju Takemoto Sokyo. Japansko lutkarsko pozorište Umetnost lutkarstva u Japanu može se podeliti u dve osnovne kategorije. Jedna vrsta igre je kad se lutke pokreču direktno iz ruke, a druga vrsta je kad se lutke pokreču koncima, Lutke za ruku, poreklom iz centralne Azije, donešene su u Japan za vreme Nara perioda (600-794 n.e.) kao d eo umetnosti Sangaku. Jedan tip lutki za ruku, potekao iz oblasti Chugoku i Shikoku, poznat je pod nazivom ebisukakl Iz tog oblika lutke razvio se viši tip lutke koji, kombinovan se pričom joruri i muzikom, čini lutkarsku dramu Joruri U to

vreme lutke su bile veoma jednøstavne, a pokretale su se ili tako što se lutka držala u ruci ili se ruka uvlačila u telo lutke. Godine 1734. usavršen je sistem pokretanja lutke od strane tri osobe. Glavni lutkar pokreče samo lutkinu glavu i desnu ruku, drugi lutkar pokreče samo levu ruku, a treči lutkar pokreče samo noge. Taj sistem pokretanja lutke koje izvode tri osobe, jedinstven je u Japanu i danas predstavlja tip lutkarskog pozorišta Banrakuza u Osaki. Lutke koje se pokreču pomoču konca takođe su od samog početka bile kombinovane sa pričom joruri i muzikom. Pojavile su se veoma rano, 1617. godine u Edou (Tokio). Za vreme Kanbun (1661-1673) i Empo (1673-1681) perioda ovaj tip lutkarskog pozorišta postao je popularan i u Osaki. Međutim za vreme Meiwa perioda (1764-1772) ovaj tip pozorišta potpuno je nestao iz Kjoto-Osaka regiona i samo se zadržao u predelu Edo. U početku izgledalo je daje mehanizam marionete jednostavan kao i kod lutaka za ruke. Ako se samo pogleda ploča sa koje su se lutke vodile u predstavi Kabuki Ayatsuri Sambaso, jasno je

koliko je to bilo primitivno. No, do kraja Edo perioda ploča je unapređena i dobila je izgled koji tetta ima danas. Kvadratna ploča je u srednjem delu izdubljena i za nju su zakačena dva pokrętna štapa tatara. Za teitu i tataru vezuju se konci, kojima se pokreču razni delov! lutke (od 17-35 konaca). Tako savršena ploča ne može se videti nigde na svetu. Način na koji se lutka pokreče je sledeči: ploča se drži odozdo levom rukom, a desnom se povlače konci kao kad se svira na harfi. Osnovno pravilo je da jedan čovek pokreče samo jednu lutku, ali, po potrebi, i dva-tri lutkara mogu da rade sa jednom lutkom istovremeno. Najbolji predstavnik ovog tipa marionetskog pozorišta je Yukiza, osnovan 1634. godine u Edou, sa tradicijom dužom od 350 godina. Yifici Sessai i njegov sin Yuki Magasaburu II vodeči su umetnici i duše japanskog lutkarskog pozorišta. U takvom repertoaru predstavu prati gidayi pevač, Takemato Sokyo, žena umetnika Sessai koji, preko pevača rukovodi, tempom predstave. Pevač istovremeno svira u duvački instrument, koji