Bitef

tugu i poniženja; i, verovatno, najiskrenije od svakog drugog iz publike, iako sam predstavi prisustvovao na besplatnu kartu. Bio je tu i L. Andrejev, koji se, nasuprot svojoj ukočenosti, iskreno uzbuđivao tokom cele predstave. Svi smo nesrećni što nas je naša domovina na ovakvu njivu zasejala - da se gložemo i svađamo. Svi živimo iza kineskog zida, potcenjujemo jedni druge, a naš zajednički neprijatelj, ruska državnost, ne pokazuje svoje pravo lice, već nas huška jedne protiv drugih. □

Kosztolányi Dezső": Tri sestre (...) Ovo je priča o tri moskovske devojke, o tri siročeta jednog generała, koje dolaze na selo, tu se

polako osuše, razočaraju i ostare. I? Olga je učiteljica, pośle direktorka. Masa, żena profesora, zaIjubljuje se u postarijeg pukovnika, koga premeštaju u drugo mesto. Irini, u dvoboju, übijaju veremka. I? vojnici sa kojima se one druže, svi raju i ljubakaju, odlaze. I? odlazi i život, i mladost. Sve prolazi, menja se, a ništa se ne rešava. I? Pisać néma ništa drugo da nam każe, ni to da li je to u redu iii nije, nikakva tvrdnja iii poricanje, odbrana iii optużba, Ali, dok gledamo predstavu i dok prolaze minuti i sati, mi starimo mesece i godine i osećamo kako vreme prolazi. Pred nas izlaze likovi, ljudi, počevši od heroina do osamdesetogodiśnjih dadilja. Verśinjin je pukovnik, siromašan i ima dve kćerke i suludu zenu, Sećajući se Moskve, u koju se vise nikada neće vratiti ni on ni tri sestre, ovako govori o svojoj zakasneloj ljubavi; Jedno vreme sam stanovao u Nemačkoj ulici. Iz te ulice sam odlazio и zulu kasarnu. Uz put ima jedan most, a ispod mosta huči voda. Ako čovek tuda sam prolazi, onda se rastužL . . Cebutkin, pijani vojni lekar, samo se miče i sam

sebe muči. Raspravljaju o ljudskoj malenkosti. I onda ustaje da ga bolje vide. Pogledajte kako sam beznačajan ja. I baron Tuzenbach je badavadžija i lakouman. Ne vidi smisao života. Ovako argumentuje: Pada sneg. Kakvog to ima smisla Andrej, koji svira violinu, govori mnogo jezika, priprema se za univerzitetskog profesora, gojise i ostaje na sel и, postaje pisarčić i svoju gorčinu priča školskom sługi kao što bije ispričaopraznoj ispovedaonici. Da nisi nagluv, baćuška, ne bih ti sve ovo ni pričao. Sve sami simboli. Jer ljudi - pa ni Rusi - ne govore tako. Muškarci ne rade, i oni su nesrećni. Svi su nesrećni, život ne może pružiti drugo. lako néma mnogo događaja, ovo ipak nije novela niti roman, već drama, gđe je genijalnost piščeva pokazała da su osećanja siguran putokaz svuda, pa i na pozornici. Videli smo jednu misu i iz pozoriśta smo izašli ispunjeni poboźnošću kao da smo napustili crkvu. □ Nyugat, 1. novembar 1922

Robert Brustein: Pozorište pobune Odlomak (.. .) Po Stanislavskom, Cehov se začudio kad je u Umetničkom pozorištu održano prvo čitanje teksta, jer - citirajući režisera - on je napisao jednu veselu komediju, a mi smo ceo komád shvatili kao tragediju, i još smo i płakali. Stanislavski verovatno malo preteruje opisujući reakciju Cehova. Pisać teśko da je smatrao da su Tri sestre vesela komedija, jer ju je i označio kao dramu, a kako i Magarshack primećuje, to jejedino delo koje je dobiło taj epitet. Komád naravno nije tragedija, ali je sasvim sigurno najsumornije delo koje je pisać napisao. Lakrdijaštvo je gotovo sasvim izostavljeno. Komád, doduše, ima svoje komedijaśe, ali

imaju isuviše veze sa dogadajima iz kuce da bi izazvali vise od po jednog osmeha; Kuligin je, na primer, s jedne strane, sasvim neosetljiv na patnju i pun je dobrote, ali kao prevareni muž deluje sasvim jadno; a od Cebutkina i pored sve komičnosti, postaje jedna nihilistička figura. Međutim, i pored svega toga kao da se na celu kuću spustilo raspoloženje zle sudbe, i, mada ima kratkih prazničnih trenutaka, i oni se prekidaju pojavom zloslutne Nataše. Mada su ličnosti pomalo i same krive zbog svojih sudbina, najviše je, ipak, odgovoma baš Natasa, koja predstavlja one mračne sile koje proždiru živote ostahh. (...) Prozorovi, ova obrazovana moskovska porodica, došla je pre četrnaest godina na selo. Kasnijim dogadajima Cehov nam prikazuje kako je porodica pokušala, pośle očeve smrti, da se uklopi u okolinu; Olga tako što predaje u śkoli, Maśa tako što se udaje za profesora mesne gimnazije, Irina prihvatanjem raznih poslova, a Andrej se żeni Nataśom i uključuje se u rad

mesne jurisdikcije. Ti pokušaji, međutim, ostaju bez uspeha. Posmatrajući svoj život kao prinudno prognanstvo, neudobno lebde izmedu idealizovane proślosti i zagušljive sadašnjosti. Prošlost je, naravno, tesno povezana sa Moskvom, koja kroz magličasta sećanja postaje grad cveća, prefinjenosti i osećajnosti - jednom rečju postaje gradom kulturę, nasuprot sadašnjoj palanačkoj gluposti, pustośi i surovosti. Njihove uspomene na Moskvu, isto kao nade da će se tamo jednoga dana vratiti, samo su maštarije i pusti snovi, i Cehov naglašava da to ne treba shvatiti ozbiljno. A i u njihovim stalnim jadikovkama nedostaje hrabrosti i ne izazivaju simpatije. Ipak, začuđujuće tačno vide sitničavost svoje palanačke okoline, sivilo i konfrontizam. Andrej to ovako karakteriše: Naš gradić postoji već dvesto godina, i ima sto hiljada stanovnika, ali ne postoji nijedan čovek koji liči na drugoga, пета ni junaka, kako u proślosti tako ni u sadašnjosti, пета naučnika, umetnika niti ikoga koji bi bio iole značajan, koji Ы izazvao zavist, koga bi svi ostali bar malo ieleli da opona-

iaju. . . i ovaj pokvareni vazduh osakaćuje decu i pretvara ih u iste takve leseve kao što su i njihovi očevi i majkę. . . Ovim govorom - čiji cilj móżda da napada publiku - (Cehov je izričito zahtevao da za vreme govora pesnicom prosto preti publiai) - Andrej, u stvari, otvoreno izrazava Cehovljevu pobunu protiv prilika u malim gradovima. U takvom mestu svaki imalo osećajan čovek mora da se oseća kao stranac i mora biti usamljen; tu néma kulturę, umetnosti, humanosti; a pokvaren vazduh je dovoljno jak da svakoga ogrubi. Koban uticaj grada najbolje se odražava na Cebutikinu. Naime, on usled razočarenja beži u alkohol i novinarstvo, a od poslovnog neuspeha - u nihilizam: Mazda nam se i to 'da živimo samo pričinjava, dok mi u stvari i ne postojimo. Jer, kao što Prozorovi tako reaguju na okolinu što prave iluzije o Moskvi, Cebutkin time što izjavljuje da na svetu ništa nije istinito, i da je sve svejedno. Prozorovi znaju da ih palanka omalovažava i to objašnjava i njihovo sve dublje očajanje. Maša,

koja je stalno u crnini, time izražavajući svoju utučenost, stalno se dosađuje; Irina je stalno urnorna; a Olgu neprestano boli glava. U takvoj beživotnoj atmosferi isušuju se i svi redom postavljaju pitanje: Kuda je sve nestalo? Jer, sve ono što bi ih u Moskvi činilo izuzetnima, ovde je delovalo nepotrebnim, bezvrednim i sve je padało u zaborav. Andrej, koga je očekivala izvanredna karijera profesora univerziteta, radi na takvom mestu za koje mu nije potrebno stečeno obrazovanje, Maša je nekada bila obdarena klaviristkinja, ovde je zaboravila kako se svira, kao što je i Cebutikin zaboravio sve svoje lekarsko znanje - jednom reči, cela porodicaje zapala u apatiju, i svi snovi im odlaze u nepovrat. IRINA (jeca): Pa kuda je nestalo? Kuda je sve nestalo?... Jao, boże, boże moj! Sve sam zaboravila, sve! U glavi mi se sve muti... Ne znam više šta je na italijanskom prozor ili tavanica... Sve ću zaboraviti, svaki dan zaboravljam, a život nestaje, prolazi i nikada se više neće vratiti. Nikada, nikada se nećemo

I3ITI=I=