Bitef

stvu, koja se otkriva kroz priču putujuče glumačke družine iz doba commedie dell’ arte. Pored odličnih glumačkih pasaža, u kojima su posebno zablistali Vlado Novak i Janez Škof, ovoj predstavi poseban pečat daje glumač u naslovnoj ulozi - Matjaž Tribušon. Posebna scenografska invencija ove predstave jeste u lociranju auditorijuma prvog čina drame na sceni, tako da gledaoci gledaju u dvoranu, a time i sami posredno doživljavaju „glumačko iskustvo scene“. Shakespeareov Hamlet , u režiji Tomaža Pandura, središnji je projekt poslednje sezone na velikoj sceni. Posle tako zahtevne i uspešne predstave kakva je Goetheov Faust, takva repertoarska odluka predstavljala je rizik koji je ponovo doneo sjajan pozorišni podvig. Pandur je otkrio ezoteričnu ravan Shakespeareovog teksta i iz nekonvencionalnog, postatodemog razumevanja zla razvio scensku imaginaciju srebmo-cmih tonova. Radikalnim dramaturškim potezima došao je do suštine osnove za predstavu - igre o smrti i zločinu, o nadi i nepoverenju, strahu i hrabrosti. Tu tešku, molsku predstavu prožima naročita energija. Iz probranog i požrtvovanog glumačkog ansambla izdvaja se produbljena, analitična gluma Braneta Šturbeja kao Hamleta, Milene Muhič kao Gertrude i Matjaža Tribušona kao Klaudija, kao i Petera Boštjančiča kao Prvog glumca u prizorima sa mišolovkom, koji svojim konceptualnim rešenjem predstavljaju najmarkantnije delove predstave. Za Pandurov tip umetničkog koncepta pozorišta karakteristično je intenzivno oslanjanje na dramsku klasiku - veliki dramski junači (Faust, Hamlet, Lulu, Vojcek), mit kao središte umetničke inspiracije, uspostavljanje pozorišta glumački prodornog tipa, i auditivna i vizuelna dovršenost scenske produkcije. Reč je, u stvari, o rajnhartovskom principu repertoarske funkcije pozorišta u kome se sintetizuju pozorišna iskustva proteklih razdoblja (kao što je uticaj azijskih pozorišnih principa na Pandurovu režiju) i stavljaju u nove kontekste iz kojih izrasla jedinstvenost i neponovljivost Pandurovog scenskog čarobnjaštva. Za Pandura, pozorište je svetilište snevanog, natčulnog sveta, u kome se ogledaju obrisi dnevne stvarnosti. □ Vili Ravnjak

N. O. X. S mitom o Hamletu, kraljeviču Danske, stupamo u svet jedne od največih tragedija naše civilizacije da iznova uprizorimo prarituale LJUBAVI, ZLOČINA - OSVETE i, naravno, IGRE. Gotovo četiri stotine godina je prošta od nastanka Hamleta', danski kraljevič postao je mit i samo njegovo ime nosi sobom sve ono što danas nazivamo hamletovskim : ljubav žalost melanholija reči, reči biti il’ ne biti majka ludilo glumač pozorište übistvo

„Übistvo je, čini se, najbolja tema. Ako se čovek jednom u njega upusti, übrzo mu ni krada neče izgledati nimata loše, a od krade samo je jedan korak do pijančenja, do nepoštovanja posnih dana, i odatle do neugladenosti i gubljenja vremena. Kad tako jednom stupiš na pogrešan put, nikad ne znaš gde češ stiči. Kažu da se svakog minuta dogodi jedno übistvo; zato vam više neču oduzimati vreme, znam da se hočete prihvatiti posla. Hvala“. (Alfred Hitchcock) Šta se desi? Minervina sova jednom poleti u sumrak. Nočna ptica, koja ne podnosi svetlost, povezana s Mesecom, kao vodič duše i glasnica smrti, pokazuje put u kraljevstvo mrtvih, Kao simbol znanja, sova je zaštitnica posebnih dana u kojima su kovači izradivali mačeve i čarobna ogledala. U kakvom ogledalu čemo DANAS ugledati Hamleta u sumraku duhova? Ne u onom koje odražava, več pod uvečavajučim staklom, u prepoznavanju i otkrivanju onoga što je skriveno izmedu reči i tišine, reči koja je forma i tišine koja je smisao. Tako Hamlet sledi Minervinu sovu, da bi razrešio Sfinginu zagonetku, da bi razrešio svoje uspomene, snove i misli. Jer (po Kaldcronu);

PUES EL DELITO MAYOR DEL HOMBRE ES HABER NÁCID О. (Jer rodenje čovekovo njegov je največ! greh.) Noč je rodila spavanje i smrt, snove i teskobu, nežnost i slepilo. I nočnu boju ima igra o Hamletu koji je bio roden da uravnoteži taj isklopljeni svet. U črnini i cmih misli bludi po zamku, opsednut osvetom i samim sobom. Danas se otelovljuje kao ANGELUS NO VUS, koji če u zatvorenim prostorima elsinorskog zamka sam rešiti zagonetku svog postajanja. Čitava drama u njegovim je rukama i privešče je njenom sudbinskom kraju kao režiser i glumač u isti mah - jer sa zakletvom datom ocu svesno stupa u lavirint zločina, krvi, ludila; stupa u prizor svoje vlastite smrti. Ako bude sad, neče biti posle; ako ne bude posle, biče sad, ako ne bude sad, ipak če biti posle: biti spreman, to je sve: jer ako neko ne zna šta ostavlja, šta mari ako rano ostavIja? Neka bude! Ili je to NESREČNI ANDEO Heinera Miillera: „Iz njega nadire prošlost, zasipa mu ramena i krila peskom, bukom sličnem pokopanim doboširaa, dok se pred njim razliva budučnost; zdrobila mu oči, oči su se raspršile kao zvezde; napunila mu usta neizgovorenom rečju, davi ga svojim dahom. Neko vreme vide se još zamaši njegovih krila, čuje se kako zamiru u tutnjavi kamene lavine pred-nad-iza njega; glasnije - ako uzalud snažnije zamahuje; pojedinačno - ako se uspori. Onda se nad njim sklopi trenutak: na poslužavniku, čim je zasut, nesrečni andeo nalazi svoj mir u očekivanju istorije u okamenjenosti leta. Dok ponovni šum snažnih zamaha krila, u talasanju ne prožme kamen i najavi njegov let“. Hamlet, danski kraljevič, koji nikada nije postao kralj, ali je kraljevao samotne sebi, Übijalište je poslednja slika porodičnog albuma kraljevske porodice i njenih podanika. Sve drugo je u tišini i čutanju otkrilo POZORISTE, Jer, sad vetar duva iz pravca sever - severozapad. Elsinor kao brod ludaka Danski zamak Elsinor Hamletova je scena. Zamak sa svim svojim stubovima, hodnicima, svečanim salama, tajnim prolazima i lavirintima, spavaonicama - prostorima koji nose svoje tajne večno zapisane u kamen. Elsinor je svetilište istorije, svet mnogih generacija kraljeva koji su tu ostavili svoje stope. Tu su se radali i umirali kraljevi, kovale zavete, padale glave. Krvave mrlje ostale su na Židovima i u biblioteci sa starim knjigama, tajna ljubavna pisma zbog zaboravnosti ostajala su ispod nekog ka-