Bitef

više nije heraklitovski svet koji je verovao da „ono što budni gledamo to je smrt, ono što u snu vidimo - to je život“. Budnima, smrt nam se, bar od Hamleta nadalje, pokazuje kao kruta žalobna igra, dakle pozorište, a u snu nas obilazi sestra nočne boje, čak i tako velike i udaljene zvezde se presele na preosetljivu vlažnost unutrašnjosti očnih kapaka, da kao sitne žareče mušice plove po malom moni mira i tišine. Tad se budi naša duša i uspostavlja vezu sa kolektivom umrlih, „jer nesvesno odgovara mističnoj zemlji mrtvih, zemlji predaka“ (K. G. Jung). Sin sreče umrlog oca koji mu predaje zaveštanje, tajnu oporuku - zahtev da ga osveti. Zato samo Hamlet želi da spava i sanja, da se tako još čvršče veže uz svog (mrtvog) oca, da zadobije svetu moč smrti koju če budan morati da poseje po jalovom kamenju Elsinora. Grobu, isklesanom u živu stenu nekad pozlačenog, več izjutra samo još krvavog kraljevstva. Smrt je bodež koji proviti u mesu čovekovog tela ranu, prozor, da duša zazvoni u sazvučju sa šumom „mašine“ Vremena koje se u torn času počinje pretakati u večnost. Hamletova poslovična „pasivnost“, neodlučnost i kolcbljivost nije nikakav „momenat kočenja“, nego dugotrajna (psiho-fizička) vežba za susret sa „čutanjem“, smrču, očem. S trenutkom u kome če se „meso“ njegovog tela zaista - po prvi i poslednji put - „rastopiti i rastvoriti u rosu“. Kad bude otišao „daleko“ kako bi se „vratio nazad“; sin nazad k ocu, na početak svog putovanja kroz svetlosnu čašu prošlosti, preko vrhova kupa koje se dodiruju u sadašnjici do u „svetlosnu čašu budučnosti“, kroz trodimenzionalnu kupu do u jedinstvo četvorodimenzionalnog prostor-

-vremena. U Večnost, koju samo svetlost, svojom brzinom, po njoj nazvanom, izvija za osam minuta od Sunca do Zemlje. 6. Polinije, kralj Klaudije, mati, Ofelija, Leart, Hamlet - šest „osoba“ nade na kraju žalobne igre nagradu za svoja delanja. Točak života zavrteo ih je u vrtlogu Zakona mrtvog oca i sad, kao krvava „rosa“ putuju kroz Zasmrtje; ni pakao ni raj neče biti njihov dom. „Nešto više od mašte“, tumarače po nepoznatim krajevima zemlje u kojoj živi nebrojeno više bica nego na planeti koja se zove Zemlja, Gotovo zvezde, ogmuti „nočnom bojom“, bezimeni, položeni u etersku postelju - ne više dansku! - gde ih san više nikad neče obilaziti. Samo če sin-osvetnik stupiti iz lade koja pluta preko reke koja deli Zemlju živih od Zemlje mrtvih, i po duginom mostiču Večnosti približiče se svom ocu. I reči če: „Oče, došao sam“. □ Ivo Svetina (Preveo sa slovenačkog Zoran Milutinovič)