Bitef

gradanska prava Ljubimovu Juriju Petroviču, rodenom 1917. godine u gradu Jaroslavlju, sa trenutnim boravkom u Italiji. Predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR K. ČERNENKO. Sekretar Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR T. MENTEŠAŠVILI. Moskva, Kremlj, 11. jula 1984. godine. „Molijer: Nervira me, progone me! Izašla je i naredba nadbiskupa da me ne smeju sahraniti na groblja. Znači svi če biti unutar ograde, a ja ču crči iza ograde. E, pa, znajte, da mi ne treba njihovo groblje, pljujem ja na sve to! Čitavog života pujdate pse na mene ..." Je li vredelo vratiti se? Vratio sam se, a ovde izlazak. Jedan se vratio, a desetina hiljada beže. Iz straha, beznada, laži... ne znam. Cetiri su godine lagali o Černobilu: sve je čisto, sve je bezbedno. Za to su vreme stotine hiljada več piatile zdravljem i tek če piatiti smrču, jalovošču, decom-nakazama. Žrtava kao u ratu. I niko nije kriv. Isti oni koji su lagali, sada „preduzimaju mere“. A lažu da ne izgube sledovanje, da im papica bude slatka. I niko im nije rekao; ljudožderi, marš sa funkcija. A to nije brežnjevska laž, o kojoj nam je več muka i da slušamo, to je današnja laž. Opet vlastodršci obmanjuju narod. Ništa se ne menja. Posle izveštaja Rižkova kupovani su ostaci svega. Kod nas se uvek na tezge ide prsima, kao Matrosov na puškarnicu. Hrane nema, a šta čemo sa tenkovima, ne znamo. Predsednik Ministarskog saveta je jednom u životu učinio nešto dobro: oterao je tenkove koji nikom nisu bili potrebni, a posle gotovo da se rasplakao, Jesu vas terali da radile predstave za kongrese, jubileje? Naravno. Rekli su: ako hočete da radile, pripremite Mati. „ Molijer: Izvolite... možda sam vam malo las kao? Možda sam malo puzio?... Vaše veličanstvo, gde čete još nači takvog čankolisca kao što je Molijer?... Ali zašto? Zbog Tartifa, Zbog toga sam se ponižavao... Mrzim kraljevska tiranija!... Šta još treba da uradim da dokažem da sam erv?“ Napravio sam Mati. Rugali su mi se, terali me da je 5,6, 10 pula iznosim na odobrenje, zabranjivali. Kuzkin (Ziv) preležao je 21 godinu, a to, zaboga, nije knjiga. Beskonačno su me terali da radim naprazno, da igramo za njih u praznoj dvorani kao za bogomdane knezove. To je vrlo ponižavajuče. Ali u isto vreme ponosio sam se glumcima: znajuči da če doči za-

brana, igrali su potpuno slobodno, nista nisu üblažavali. Radili su za umetnost, a ne za sebe. Zar to nije stizalo do Furceve,.. Do nje je stizala Zikina, u parnom kupatilu... Ništa nije razumela čak ni u 10 dana..., raspitivala se kod Jeana Vilarda: Što vas on toliko interesuje? Što toliko pljeskaju? Šta su to videli? Svidali su joj se kremaljski koncerti u Kongresnoj palati. Vlastiti ukus, pogledi, snabdevanje, vile... Pa oni nemaju veze sa umetnošču. Uopšto govoreči, umetnost nikom nije potrebna. A vlasti uvek nervira. Ne samo komuniste nego i fašiste i feuda’ce. Kincske dinastije su se borile protiv muzike sve do naše ere. Kuzkin nije ni Kant ni Hegel. Šta tu

ima de sc nc razume? Furceva je rekla: „Stranci nemaju zašlo da putuju i špijuniraju naokolo; tu če videti šta se kod nas dešava“. A njen pomočnik: „Čak i ako se to desilo, nije se desilo jer nama to ne treba“. Ali ona je Ruskinja. Zar je nije dirnulo? Bila je pristojnija od Demičeva. Mogla je sama da telefonira: „Šta če vam onaj Jevrejin (pokojni Jakobson)? Šta če vam sad on“? Nisu hteli da ga puste u Italiju da samnom radi na predstavi. Kažem: vama ovde on sc ne dopada, svi pišu prijave protiv njega, e, pa, pustite ga onda da izvrši partijski zadatak za dobrobit Otadžbine. I sam Berlinguer je molio Brež-

njeva: „Ama vodite tog svog Jevrejina i brže na put“! Tako smo i otputovali. Barje video Italiju pred smrt. Jurij Petroviču, hočete da vam nešto pročitam iz Molodaya gvardiyal Iz romana? Ma ja sam sve te gluposti igrao. Ne, časopisa. Kunjajev vas je ovde upisao u disidente. „Danas se od sudbine disidenata iz sedamdesetih godina stvaraju herojski epovi. Naši časopisi su prepuni izbora iz poezije Galiča-Ginzburga, Koržavina-Mandelja, Brodskog, Aleškovskog, stranica iz Aksjonova i Vojnoviča, uspomena o V. Njekrasovu, čuju se glasovi koji traže da se pozovu na odgovornost razni činovnici zbog kojih su u inostranstvu morali da ostanu Tarkovski, Rostropovič, Mihalkov-Končalovskij, Korčnoj, Neizvestnij, Ljubimov, O njima pred našim očima nastaju legende, uslužni telekomentatori prinose mikrofone njihovim ustima, o njima snimaju filmove i slušamo: „Ah, nije se moglo stvarati, pritisak, represija... Morali smo da odemo, ali čemo ipak ostati predstavnici ruske kulture“. Njihove se sudbine porede sa sudbinama Bunjina i Saljapina, Rahmanjinova i Nabokova. Mislim da bi se trebalo malo bolje razabrati u toj bujici ocena i komentara jer su uzroci i ciIjevi „treče“ ili, kako se još naziva, „jevrejske“ emigracije bili, što se kaže, višeznačni... Znam, upisali su me u Jevreje. Ljubimov jednako Liberman. Solženjicina su isto svojevremeno prekrstili u Solženjicera. Taganku su nazivali jevrejskim pozorištem.. Možajevu i Abramovu su govorili: „Kuda češ, pa to je jevrejsko pozorište“! Imam mnogo glumača Jevreja. Kad su Hamleta poslali na BITEF u Jugoslaviju, nisu pustili sve Jevreje: Smehova, Visodskog... Rekli su: „Uveščete alternacije“. Ne puštaju 16 članova, ali zato ide kustos KGB-а kome su u stvari svi potčinjeni (vadio je dokumenta kao član ansambla). Probudio sam se jedne noči i odlučio: nikog nečemo da uvodimo, nikud ne putujemo, a šta ako ne pobedim, reči če: „Eto vam vaše vašljive Taganke, nista i nije mogla da osvoji“. Ujutru odem kod zamenika ministra Popova. „Rekli su vam... to je odgovoran zadatak... BITEF-u je 10 godine ..." Pogledao sam ga i čekao da završi govoranciju. Referišite svom šefu da nikakvu alternaciju neču uvodih, ako hočete, uvodite ih sami, eto, vi čete savršeno odigrati Polonija, ministar Demičev kralja, e, a Hamleta hirajte sami. Sve najbolje vam želim“. 1 izidem iz kabineta. I nišam uvodio nikakve alternacije. Svi su krenuli na put, I osvojili Gran-pri. Je li vredelo vratiti se? Hvalam sebe u misli da ovom pozori-