Bitef

šnom) koje je pričvrščeno za kuku i počinje da se diže uvis, lebdeči, a da pri tom ne menja položaj i tako porcmečuje naše znanje o težini (trebalo bi da omlitavi. a ne da lebdi). Na pozomici ostaje njegov crn leš-otisak. prvi od mnogih tragova koji nastaju i bivaju zbrisani tokom predstave jer se čiščenje nastavlja nemilice, u pravim linijama po obodu pozornice, i briše ono što je stvoreno unutar njega- Počinje da izgleda da je taj opsesivni posao glavna radnja koja nagoveštava da uramljivanje i spremanje prethode umetničkom stvaralaštvu. Metle služe i kao slikarske četke koje stvaraju zmije, palmu, konja i najzad ribu, najpre čelu, a zatim u vidu kostura (koji podseča na kineski ideogram). Nijedna slika, medutim ne traje duže od nekoliko trenutaka. Sve je to vrlo lepo kao sugestivna vizuelna predstava, ali teško da bi se moglo nazvati pozorištem. Neku vrstu alegorijskog sadržaja sugerišu čistači kad stave slušalice vezane za žice (prikaz društvene kontrole?) i kad snimljeni glas resko izdaje uputstva („Okreni glavu suprotno od kazaljki“) u nečemu što zvuči kao parodija aerobika. Robotski odlomci razgovora sugerišu degutiran pogled na slobodu i samostalnost verbalnog opštenja. Uzbudljiviji trenutak nastupa kad dva čistača vežu sebi oči i zakorače preko pozornice. Na paradoksalan način slepilo oslobada: za slepu osobu nema rama i prostor je devičanski. Zahvaljujuči takvim otkrovenjima, predstava Juliana Maynarda Smitha zaslužuje da se vidi uprkos nekim dosadnim trenucima. □ Harry Eyres. (The Times).

Brašno je središni motiv stimulativne predstave Station House Opera. Sa krova od gaze iznad pozornice sipa brašno koje na crnom podu stvara tanak beo sloj. To je neka vrsta mane sa nebesa, koja, medutim, ne nosi ohrabrenje. Zatim glumci nalik na automate (tri muškarca i tri žene) izvode sve složenije i besmislenije radnje. Neki puze naokolo dok drugi metu pod, praveči po njemu proste erteže; „črne radove“ iz naslova. Malo kasnije, glasovi počinju da im dovikuju uputstva, a prema kraju predstave, odnosi medu glumcima posta-

ju prisniji: zabavljaju se, ljube i igraju čorave bake. To je fino podešena črna komedija o našoj evoluciji od nemuštosti ka artikulisanosti. □ James Hall, (The Independent) .

U predstavi Station Opera House nema ritma a naizgled ni usaglašenc logike. U neujednačenim intervalima na pod se sa tavanice prosejava brašno. Njega stalno metu, ostavljaju, razvlače, gomilaju ili guraju, pa tako na pozornici ima planova i topografskih erteža. Pokretni pejzaž koji tih šestoro ljudi slučajno naseljava i menja. Neko od njih često mete sa silovitem užurbanošču. Nastaju i nestaju oblici i vrtlozi. Sve je nalik na slikarsko platno, a metle služe kao čekinjave četke. Da li je „ovo“ više izvodenje nego umetnost, ili obratno, nije toliko važno. Ma kako se zvalo, um i oči obavljaju isti posao. Ishod donosi sve vece angažovanje čula pre nego gotovo delo mašte. Likovi su manje u središtu nego što smo navikli. Odjeci njihovih pokreta podjednako su važni kao njihovo stvarno prisustvo. Gledaoci čitaju izvučene granice kao knjigu ili mapu. Ponekad su to erteži stvari - „zgodan konj“ - ali ipak mnogo više posledica radnje nego sama radnja, Umesto usredsredenja na reči i pokrete, tu su otisci stopala, olisci i obrisi tela i nepobitna pozorišna čarolija gledanja kako se nešto razvija pred našim očima. Ponekad iz slušalica koje su se odvojile od nečije glave dopiru jednolična uputstva: „skupi noge“, „“nagni se napred“, „okreni se suprotno kazaljka-

ma na satu“ ili „zakorači, vrati se, okreni se, vrati se“, koja traju li traju. I premda kontrola i programiranje očigledno padaju na pamet, ovo, hvala Bogu, nije bukvalna Metropola sudnjeg dana. Apstraktnije je. Predstava se završava bahanalskom grupom posutom brašnom. Skupina neuskladenih likova polumehanički pije iz sekvenci ili značenja. Svi su iscrpljeni, i to ne zato Sto su posmatrali akrobatske poduhvate i trikove ìli slušali strašne šumove, več zbog sveg razmišljanja bez odgovora i zadovoljstva koje to pruža. □ Sacha Craddock (The Guardian).

Paradoksalno je, ali svojom izrazitem telesnošču izvodačka umetnost pokazuje sklonost ka dramatizaciji jaza izmedu otudenog uma i disfunkcionalnog tela. Črni radavi , kao tipičan slučaj, izvode uglavnom neverbalna dramu poništenog postajanja, lišenog smisla i vrednosti. Ima trenutaka iznenadujuče vizuelne poetike kao kad brašnjavi vodopadi preobraze pod u palimpsest po kome „junači“ škrabaju svoje očajničke poruké. Jedina radnja koja im je na raspolaganju jesu opsesivno ponavljanje i ri-, tuai. Medutim, baš to ponavljanje postaje prenaglašena, pojednostavIjena priča o atomizovanom društvenem biču, u kome nešto izvan nas upravlja našim bednim i nemočnim živetima. Takva konvencionalna lekcija ne zaslužuje prefinjeni pristup Station House Opera utrobnom pozorištu. □ Nick Kimberley, (City Limits). Na crnom podu, ovlaš posutöm belim brašnom, Črni radavi suprotstavIjaju tradicionalne erne znake jezika, reči napisane na papim, drugom univerzalnem skupu črnih znakova: vidnom svetu erteža, otisaka stopala, črta, otisaka tela, telesnih obrisa, ogre-