Bitef

plesačke numere bile deo programa mjuzik-holova ili, u slučaju klasičnog baleta, operskih kuća, njene lirske igre, znatno oslonjene na literarne izvore, nalazile su se izvan datih šema. U Americi nije postojala perspektiva za njen dalji razvoj. Zato se Isidora odlučuje da 1899. svoju sreću okuša u Londonu. I tamo se igračica u početku suoćila sa istim ograničenjima kao i u zavičaju. Za njenu dalju karijeru bila je značajna specifična evropska situacija, gde su se društveni i umetnički krugovi intenzivnije prožimali i mešali. Susreti sa istomišljenicima davali su joj nove impulse. Prihvatajući savete muzičkog kritičara. J. Fuller-Maitlanda, ona se odriče literarnih izvora i sve češće počinje da igra za muziku velikih kompozitora, u početku najviše na muziku Šopena... Sledeće tri godine ona provodi u Parizu, igrajući uglavnom u okviru umetničkih i građanskih »salona«. Godine 1901. pristupa trupi Loie Fuller, koja unosi inovacije u pogledu scenskog osvetljenja, eksperimentišući sa svetlom i projekcijama. Na muziku poznatih kompozitora, Isidora je izlazila na scenu obučena u providne velove. Igrom boja, svetla i tkanine postizala je izuzetne efekte. Sa Fullerovom trupom, ona gostuje u Berlinu, Lajpcigu, Minhenu i Beču. .. .Isidora, koja je do tada spontano improvizovala, vođena svojim impulsima, počinje da proučava izvore tih impulsa. Posmatrajući sebe pri igranju, ona svoj centar pronalazi u pleksusu solarisu. Centar pokreta u klasiénom baletu se nalazi, kako je Isidora utvrdila, u kiemenom stubu. Evropljanin, uglavnom nesvesno, iz pokreta čiji je centar u kiemenom stubu izvlaéi energiju svih sedam energetskih centara [éakri]. Zato je klasična igra uvek stremila apsolutnoj harmoniji. Isidora se poziva na samo jednu centralnu ćakru [Manipura-čakru], koja se nalazi u pleksusu solarisu. Ona na táj način uvodi u svoju igru princip individualne, subjektivne energije. Njene numere bile su pre svega, »ja-doživljaji«. Oblici su nastajali iz doživljaja pokreta, koji je ipak bio izraz njenog individuuma. .. .U Budimpešti 1902. godine, Isidora se odvaja od trupe Loie Fuller i ima trideset nastupa, koji, sjajno prihvaéeni od publike, oznaéavaju njen konaéni prodor u slavu. Posle Budimpešte stižu pozivi za gostovanja u Minhenu i Berlinu. Posle jednog napada »Berliner Morgenposta« na njenu umetnost, ona dobija šansu da održi predavanje u Berlinskom novinarskom klubu. To predavanje, kasnije štampano pod naslovom »Igra buduénosti«, postaje njen teoretski manifest. Igra buduénosti je, po njoj, isto što i igra prošlosti. Igra je praritam, prapokret prirode, kosmosa. Kad se kretanje vasione manifestuje kroz pokret individuuma, ono se projavljuje u obliku volje. Pošto se kosmiéki praritam ogleda u prirodi, i nova igra mora da se orijentiše ka njemu. Kao uzor služi gréka umetnost, pošto je samo ona, po Isidori, izraz poštovanja za celinu tela, duha i duše. Aspekt prirodnosti, shvaéen kao sinteza individualnog, razvojnog i lepog, oslobađa ženu iz civilizacijskih okova i vraéa je praritmu prirode. Kroz igru i pokret ona uspostavlja jedinstvo tela, prirode i kosmosa... Godine 1903. porodica Dankan ostvaruje svoj

životni san, putovanje u Grčku. Isidora ekstatično doživljava grčku prirodu, antičku umetnost i literaturu. Uprkos nekolikim nastupima [29. II 1904. prisutna je i grčka kraljevska porodica], Isidora ostaje bez sredstava, koje je uložila u izgradnju kuče u Kopanosu. Da bi zaradila neophodni novae, ona se vraća u Zapadnu Evropu, sa trupom sastavljenom od grčkih dečaka i sa njima izvodi grčke drame, ali zbog mutiranja bora dečaka, ona obustavlja ovaj projekat. Krajem 1904. godine, osnivau Berlinu [Grinevald] svoju prvu školu. Prihvatanje čoveka kao prirodnog fenomena je osnovni postulat njene pedagogije. Igra i gimnastika, praćeni zdravim životom i reformom u pogledu odevanja, imaju središnu funkciju u tadašnjim, pod uticajem socijalističkih ideja, rođenim pokretima. Na mesto autoritarnog sistema učenja, stupa ideja »idealizma volje«, koji u vaspitanju vidi vezivanje za idejű vodilju. Čovek nije više objekt, determinisan Masom i Miljeom, već samostalna individua, obdarena subjektivnom voljom. Samostvarenje individue u tesnoj je vezi sa realizacijom kolektivnih ideala. Obrazovanje nije više privilegija bogatih. Niži društveni slojevi treba da se preko univerzalnog obrazovanja na postulatima idealnih Ijudskih vrednosti integrišu u svetsku kulturu. Isidora Dankan, sledeći ovaj pedagoški program, koji je sinteza idealističkog i socijalnog aspekta, u svoju školu uzima decu iz siromašnih berlinskih porodica. U tehničko-igračkom smislu, njena pedagogija je, po svemu sudeći, opšte mesto. Ipak ćemo pokušati da formulišemo osnovne postulate njene pedagoške delatnosti. Ona je svoje časove razdelila na fizički tréning i umetničku igru. Giranastičke vežbe su se sastojale od hodanja, trčanja, skakanja i kombinacije svih ovih elemenata. Ovaj se tréning najčešće održavao u zatvorenom prostoru, uz bar, bez muzičke pratnje. Tako se uvežbavala prirodna telesna motorika učenica, kao i elastičnost tela, snaga i izdržljivost. Pošto je u gestu Isidora videla glavnog nosioca izraza, posebnu pažnju je posvećivala radu ruku. Vežbe su se takođe sastojale od »Tanagrafigura«; to su poze i telesni stavovi koji su imitirali skulpture i slike pronađene u arheološkom nalazištu Tanagra. Te poze su se oživljavale minimumom pokreta. Osnovni akcent bio je na rukama. Tehnički deo treninga vodile su Isidorina sestra Elizabeta i poćerka Irma. Isidora je predavala umetniéki deo, kako u Grinevaldu tako i kasnije, u Parizu i Moskvi. Ona je svojim uéenicama najčešće sama igrala kraée komade, a zatim od njih zahtevala da je one imitiraju. Pošto nije bila u stanju da menja tempo ili da jednu koreografsku celinu deli na odlomke, Isidora je ponavljala svoju nameru sve dok bar jedna od uèenica ne bi uspela da ovlada komadom. Ta učenica je tada preuzimala čas i uvežbavala komadom sa ostalim uéenicama... Godine 1904. ona ne samo da osniva svoju prvu školu već i sreće svoju veliku Ijubav Gordona Krega. .. .Dankanova i Kreg imaju sliénu viziju umetnosti, oslobodenu od uticaja racia. Oni, sa mnogim istomišljenicima, streme ka novim odnosima izmedu umetnosti i života, mašte i društva. Kreg prati Isidoru na njenom drugom gostovanju po Rusiji, početkom 1905.