Bitef

kojom se Haris bavi sve do danas. Poslednja njegova premijera je »Kralj Ibi ili Tunguzani« u Narodnom pozorištu Népszínház. Patafizika je kako kaže Žari, nauka koja se bavi »imaginarnim mogućnostima« studirajući zakone koje određuju izuzeci i istražujući »svijet iza metafizike«. Predstava »Dozivanje ptica« bila je pravo patafizičko istraživanje u laboratoriji JDP, i meni, kao običnom smrtniku, učinilo se da je Haris otišao tamo gdje ne mogu da ga pratim. Krajnji rezultat izgledao je ipák tako da glumci mašu krilima i übjeduju nas da su ptice, pozivaju nas da poletimo, a mi ostajemo tamo gdje smo. Predstava »Čekajući Godoa« Semjuela Beketa u Beogradskom dramskom pozorištu ostaće upamćena po tome što su u večeri premijere tenkovi krenuli prema slovenačkoj granici. Vise nije imaio šta da se čeka. Pamtim lica Mice Popovi ća, Mice Tomića, Radeta Marko vića i drugih aktera prvog »Godoa« u Jugoslaviji, prisutnih na toj premijeri. Oni su svojevremeno imali šta čekati. Njihova predstava izazivala je strasno uzbuđenje. Harisova, na žalost, nije. Patafizičar je postao profesor i ispitivao je klasiku avangarde postavljajući »Godoa«. Glumci su bili dobri, bilo je duhovitih rješenja, elemenata azijskog pozorista u predstavi... Uzbudenje je ipák dolazilo iz stvarnosti. Počeo je rat u Jugoslaviji. Iste večeri u klubu

Beogradskog dramskog , nakon što je pročitao obrazloženje za dodjelu nagrade »Bojan Stupica« Harisu Pašoviću, pozorišni kritičar Dalibor Foretić otrčao je na voz za Zagreb. Bio je to jedan od poslednjih vozova na toj pruzi i svakako poslednji boravak Foretića u Beogradu. Jugoslovenski kulturni prostor, komé je Haris Pašović pripadao i srcem i dušom, naglo je nestajao. Čini se kako je to za Harisa značilo i nestajanje životnog prostora. Nadrealistička logika stvarnosti u kojoj živimo htjela je da se naredna premijera Harisove predstave koju sam imao prilike vidjeti (»Simona Čudotvorca« nisam vidio) održi 4. aprila na dan kada je počeo rat u Saraj e vu. »Kralj Ibi ili Tunguzani« sabrao je u sebi cinizam i ironiju koja podrazumjeva distancu i istovremeno potpuno prcdavanje glumaca avangardnom projektu novog čitanja Žarijeve burleske. Stvarnost njihove predstave kao organizovanog, projektovanog haosa potpuno je pr ipadala megastrukturi naše stvarnosti koncipirane po istom načelu. Dokaz je zajednička sudbina Harisova, moja i još hiljada Sarajlija. Nakon četvrtog aprila mi smo izgubili svoj grad. Žestina Harisove predstave vratila meje njegovim izvorima »Marat-Sade-u«, ali, isto tako, kroz koncert u koji se predstava pretvara u svom drugom dijelu, provela meje predjelima kője opisuje ista geografija duha jedne

KRAUIBI/PHOTO RADOVAN BELESLIN