Bitef

fatamograna. Govorili su mu da se razboleo od zagušljivog vazduha i stešnjenog prostora u tornju, da je pogled sa tomja koji i nije naročite visine uzak, krut i zamuéen. Njega to nije bnnulo. On je svoje zdravlje meno po broju i raznolikostr fatamorganaslika, a ne bez njih. Te slike, nastale uz pomoć vde Morgane, bile su mu ono najvažnjje i njrma je ispunjavao dañe u tomju. Cim bi ih ugledao zapisivao dije i skladištio u tamnim prostorima tornja. Citam; »Beograd je luda varos. U neprekidnom pokretu i neprestanom prilagođavanju novim prdikama. Teško onom ko izgubi korák. Beograd je borben, strastan i lep, utočište i džungla, majka i maćeha, Idnematografski simultant. Fotoženik. Zivot intenzivan, buján, neharmoničan, Ijudi neformirani«. Citajud njegove beleške, mnogi su se smejali, odmahivali glavom i govordi daje pogled sa tornja Bitef teatra ili pogled sa Kalemegdana gdeje Tokin viđen u šetnji sa gospodinom Vladimírom Velmar Jankovičem mnogo neinteresantniji od, recimo, pogleda sa Ajfelovog tornja. Boško Tokinje poznavao, poštovao sve ono što je Ajfelov toranj značio, sve poglede do kojih je dosezao, ali govono je Tokm nezadovoljan, teško je sa tog tornja lansirati u vasionu... aeroplan bez motora!!! Nasuprot Ajfelovom tornju Tokm je postavio Kalemegdan, Palilulu, Terazije, Bajlonijevu pijacu, Pasmo brdo, planinu Cer, Kotež neimar, Profesorsku koloniju,...Lešće, kafanu »Astronautska kula«, »Zemljotres«, »Dardaneli«, »Bosfor«, »Tri šešira«, »Znak pitanja«, »Lipov lad«, »Mali Pariz«, »Orač«, »Trandafdović«, »Cuburski potok«. Aeroplan bez motora mogućno je susresti u Knez Mihadovoj, Hdandarskoj u Cumićevom sokačetu. Mnogi koji su se te 1994. peli na toranj Bitef teatra, na Skveru Mire Trailović, između ulica Drinčičeve i Knez Miletine, uveravali su Tokina i mene daje moda aeroplana bez motora prošla, da to vise nije ni ekonomično ni prakticno a da nepostojanje padobrana u aeroplano bez motora samo uvećava sveopšti rizik postojanja, da svako dóba ima svoja čuda i da svaki novi izum uništava prethodni. Ta 1994. bilaje oblačna kao i ona posle Prvog svetskog rata. Otada su prošli mnogi ratovi, a mnogi su započeti. Gledajud sa tornja Bitef teatra, gospodin Tokinje rekao da ga pogled veseli, da mu se opet pojavljuju fatamorgane i da, na sreću, ne oseéa samo bilo lažne trudnoče Drage Mašin več i srca aeroplana bez

motora. U ime te kakofonije koja obečava, u polumraku torrija Boško Tokin je napisao sledeće redove za svoj roman u XXI veku: »Dugo se sunce bordo sa oblacima. Ova varos na ušču Save u Dunav. Ova varos na »svetskom drumu« izdržalaje i poslednje udarce. Bura je prošla, oblad su se razišli. Nad Beogradom sija sunce. A gore visoko leti novi soko. Aeroplan«. H

Ivana Vujič.