Bitef

zapadnim demokratijama ima još samo mah broj politicata, partija i organizacija za koje se veruje da se pridržavaju onog šta govore, a zamršenost (upotrebljena reč Füz, koja asocira na »filcokratiju« analogno demokratiji - podsmešljiv izraz za zamršene odnose vlasti do kojih dolazi zbog preimučstva prilikom raspodele položaja, prim. prev.) učinila je ostalo. Die Woche: I to je sada razlog što se čitaju Jiingerova dela? Haacke: Može voditi ka tome da se juri za nekim ko obečava da če katapultom izbaciti nekog iz ovog vremena prevare i dopustih mu da otmeno odbita u mitsko carstvo. Die Woche: Izraz koji se ovde cesto ponavlja jeste deficit svesti, koji se zahm popunjava starim mitovima. Da li uopšte postoji taj deficit svesti? Najzad, ljudi kao Vi, koji pružaju objašnjenja za društvene fenomene, a takode apeluju u moralnom pogledu, omogučavaju uspostavljanje svesh. Haacke: Ima i drugih začetnika svesh, na primer takvih koji se pozivaju na krv kao u vreme nacionalne svesh. Točak istorij e se namah vrača unazad. Ljudi koji govore o krvi nikada nisu izašli na kraj sa prosvečenošču i demokrarijom, Prosvečenost je tegobna. Mnogo je jednostavnije iziči iz toga i verovari u stvari koje se dogadaju s one strane istorije, u carstvu mitova. Die Woche: Koji je Vaš antimodel ovom begu u mit? Haacke: Kad neko dode i propagira apsolutno, čega nikada nije bilo niti če ga biti, i proriče kraj istorije, moramo biti oprezni. Zbog toga je moja največa želja da sa drugima radim na tome da i dalje postoji mogučnost da se uvek nanovo raspravlja o društvu. Inače čemo imari diktatura. Die Woche; Ai šta Vas navodi da trošite mesece svog života baveči se Ernstom Jiingerom? Haacke; Nezavisno od toga što sam več odavno želeo da napravim neku scenografiju, a ovde mi se za to ukazala prilika, neprijatno mi je što je neko ko je toliko zabrljao stvar u odnosu na Treči rajh ponovo slavljen i da pri torn nasedaju ljudi koji bi to morali da znaju. U opštem slavlju se prečutkuje da je Jünger pisao antisemitske članke. Ekspresionisrički radovi su svakako za čitanje, ako se izuzme veličanje rata u njima. Kasnije je pisao užasnu prozu. To zaista boli, Ai, Jünger je nažalost ličnost koja do današnjeg dana ima pohhčko dejstvo. Ako bi se želelo odlučivati o torne u kom pravcu se stvari odvijaju, to onda nema uzmicanja. Die Woche: A Vi ste stalno na puta kao neumorni prosvetiteljski informant? Haacke: To zvuči skoro kao mučeništvo, a naravno da nije. Francuski sociolog Pierre Bourdieu smatra da kad ne bi bilo Jüngera, trebalo bi ga izmisliti za mene. Die Woche: Zar zaista verujete da su Vaši radovi u preteklih dvadeset godina i debate koje su iz njih proistekle bili društveno delotvorni? Haacke; Da, svakako. Na primer, moj prvi rad protiv aparthejda sačinio sam 1978. u Oksfordu, a zatim još nekoliko

drugih, takođe i rad na Dokumenta 1987. u vezi sa Dojče hank i Mercedesom. Može se s ponosom reči da se stvar pozitivno razvijala. Bila je to tema o kojoj se tako žestoko diskutovalo da je u jednom trenutku za velika preduzeča u Americi tamo dole postalo suviše vrače pa su se povuHa iz Južne Afrike. Na taj način je pojačan pritisak protiv aparthejda. U umetničkim krugovima se, pored ostalog, i zahvaljujuči mom radu, stalno podsečalo na to da je to svinjarija koja još treba da se rasčisti. Die Woche: U ratu u Zalivu ste imali manje uspeha. Haacke: Rat u Zalivu je bila veoma kompleksna stvar. Die Woche: Ali Vi ste u Minhenu prikazali postrojenje protiv rata u Zalivu. Haacke: Hteo sam da prikažem masovnu vojnu podršku Sadamu Huseinu posredstvom nemačke industrije. Die Woche: Po čemu se Vi razlikujete od novinara? Oni u takvim problematičnim slučajevima mogu izdiferencirano da argumentišu, ah Vi morate da radite plakatski. Haacke: Teško je uporedivati prednosti i mane oba medija, umetnost i novinarstvo. To su različiti načini izražavanja i mogučnosti uticanja. Kao umetnik se više izražavate metaforički, ne radi se direktno. To ima drugačiju istorijsku dimenzija U novinarstvu nije prevashodno bitno da je nešto dobro napisano da bi imalo političko dejstvo. U umetnosti je to drugačije. Ona verovatno funkcioniše na više nivoa. Die Woche: Hočete reči da Vaša umetnost ne deluje samo kroz provokaciju, več zbog toga što je dobro napravljena? Haacke: Nadam se. Ai da bi se moglo odgovoriti na ova pitanja, trebalo bi zapravo definisati šta je to umetnost. A to se ne može. Osim ako se neko zadovolji time što če reči da je definisana stalno rastočim društvenim konsenzusom. Kad neko tvrdi da je politička umetnost novinarstvo ih propaganda, ili, jednostavno, koještarija, onda je to jedno od mnogih mogučih shvatanja. Drugi smatraju da umetnička izražavanja, kao i sva druga ispoljavanja, pored ostalog, imaju politichi komponento i da bi producenti trebalo da budu svesni te politiche komponente. Ova kontroverza još ni izdaleka nije rešena. Die Woche: Sa francuskim sociologom Pierre-om Bourdieuom ste u zajedničkoj knjiži ukazali na bhskost izmedu sociologije i umetnosti. Haacke: Kad se razmišlja o načinu dejstvovanja umetničkog projekta, onda se u osnovi več razmišlja kao sociolog. To je afinitet. To, naravno, ne znači daje sociologija umetnost, ih obratno. Die Woche: Vi sami radite veoma shčno kao sociolozi ili novinari: prvo vršite istraživanja i veoma precizno ispitujete sve što je u vezi sa Vašom temom. Kad pravite umetničko delo o Dojče bank, detaljno se informišete o njenom poslovanju. Haacke: To i nije tako neumetnički kao što zvuči. Mi imamo samo trenutnu predstavu o umetniku, koja torne ne odgovara.