Bitef

skog roda, koji izbegava svaki pokret i koji želi da zaustavi njegovo klatno. Ono se ipak kreće i traži svoje zastupnike, rešava se i na smrt preplaši vlasnike višnjika. Oni ne mogu da shvate da njihov život nije vise pred njima, jer još uvek dele glad klovna. Otvorenih usta i tužnih očiju bezočno osporavaju da život živi, s obzirom na to da ih je umiranje već sustiglo. Medjutim, u vakuumu se teško dise, izmiče se siguran oslonac, koji privid prošlosti drži u pripravnosti. Gnjenicu da ništa više nije sigurno, da se izvesnosti ruše, saopštava i naša sadašnjost posredstvom Čehovljevih likova. Okončanjem industrijskog doba ñapada se ono što smo podrazumevali pod pojmom društva. Ono se još samo prikazuje kao dodatak većih i manjih grupa, koje se uzajamno razgranicavaju. Rad kao vezivno sredstvo koje društvu daje koherenciju izgubljen je. Za Čehovljeve likove rad je najčešće bio strahota, čak i kad su se povremeno drugačije izjašnjavali. Konstataciju studenta Trofimova da će bolja budućnost čovečanstva nastupiti kroz rad, Cajev lakonski komentariše: „Ipak moras umreti.” Dakle nema buducnosti. Taj pesimizam u kulturi, koji je nenaklonjen svemu što je novo, posledicaje sputanosti mišljenja, koje ne želi da uloži napor i is pita postojeće stanje. Ta sputanost je, nezavisno od njihovog socijalnog statusa, obuzela sve likove u Čehovljevom višnjiku i kao infekcija je nastavila da se širi u njihovom okruženju, tako da je stari sluga Firs ukidanje ropstva najavio kao nesreću. Naravno da pobuna robova protiv slobode nije lišena komike, ali u zbrci društvenih odnosa nedostaje joj snage da pronadje izlaz. Sve dok postoji slugin san da bude isključivo pod obzirnim okriljem svojih gospodara, celokupna dijalektika о gospodaru i kmetu je blokirana. Njihov grob je lenjost: društveno priznato slobodno vreme, koje je i dañas toliko udaljeno od slobode i koje se ü bija pod okriljem moćne industrije slobodnog vremena. Onaj ko tako živi, mora se razonoditi. U vidu razgovora, pomoću madjioničarskih veština, priredjivanjem proslava. Sve što podseća na realna dogadjanjaje degutantno. Nema radoznalosti, s obzirom na to da neće biti ničeg novog. Zbog toga se i deçà posrednika, sopstvena i usvojena, pritegnuta u mengele jednog vremena, kojeje pre mnogo godina na si l u zaustavljeno. Bili su deçà samo po svom dobu, ali u pogledu detinjeg ponašanja nikada nisu mogla

da prevazidju odrasie. Kad Cajev po dolasku svoje sestre za Anju kaže: „Ljuba, isto si tako izgledaia kad si bila u njenim godinama”, jedino se u detetu vidi majka koja stari, ali nikada dete u majci koja stari. Za društvo kojeje nezainteresovano za budućnost, neophodno je ukloniti decu, jer neprekidno nagovestavaju ovozemaljski kraj. Oni koji na takav način poriču umiranje, najčešće ne primećuju da su već odavno mrtvi i grčevito se drže stvari čije je propadanje drugačijeg kova. Odnos prema stvarima je prisniji nego prema ljudima. U cirkusu se klovn bori sa ćudljivošću stvari, stolica kojaje pre bila korisna, ne može se više upotrebiti za sedenje, jer je klavir isuviše udaljen. Zato mora da privuče teški kiavir stol ici . Na kraju je iscrpljenost toliko velika da se vise ne može svirati па klaviru. Regresivni odnos prema stvarima ukrašava ih životom i, naravno, onim iz detinjstva. Gnjenica da njihovo evociranje iscrpljuje, čini da Čehovljevi likovi lice na klovnove, koji posle predstave skidaju maske i svetu ne pružaju vise nikakav otpor. Kao klovn u cirkuskoj areni ne želi da se pomiri s tim da u eventualnom pianu postojanja nema nikakvu ulogu. Zbog toga se bori s njim i postaje komičan kroz trijumf poraza. Radost ovog trijumfa, medjutim, izvan arene se ponovo vraéa i pada na njega kao tamna senka. Posle ove gigantske borbe on nije u stanju da se otrgne iz svoje privatne ništavnosti i postaje melanholičan. Čehovljevi likovi su iscrpljeni još pre ove borbe i zaljubljuju se u ovu melanholiju sopstvene ništavnosti. To ih oslobadja rada, pomeranja klavira ka stol ici i životno doba pretvara u svesnu sadašnjost, tako da za višnjik vise nema spasa u pogledu budućnosti. A posluga se do te mere poistovetila sa gospodarima, da se od nje ne može očekivati nikakva pomoć. Pomoć se i ne traži: gospodarima, koji i ¡nace decenijama ništa nisu preduzimali za održavanje višnjika, rastanak ne pada teško. Cajev: Zaista, sada je sve dobro, pre prodaje višnjika svi smo se sekirali, kidali, a posle, kad je pitanje bilo konačno, definitivno reseno, svi smo se umirili, čak smo se razveselili... Ja sam bankarski činovnik, sad sam finansijer... žutu u sredinu, a i ti, Ljubo, ipak bolje izgledaš, to je nesumnjivo.