Bitef

KOREOGRAFIJA KAO VIDNO POLJE UOČI SLIKA Slike se još nisu uobličile. Ovo je vreme pre slike, u rudimentarnom omotaču studija za probe, sigurno bivseg magacina, sa stakienim krovom koji je delimično zamračen da spreči prodor svetlosti. Vandekeybusova posada ima nešto više od mesec dana pre ukotvljenja uz pozornicu za premijeru 7 za tajnu koja će ostati Tajna. Njih devetoro (sedam plus dva) treba da preplove tajnu slike i pažljivo je uvedu u iuku. Za trenutak zastaju da ukrcaju putnika i pozdrave njegova zapažanja. Vreme predstavljanja. Svako telo je modulirano imenom koje, uzgred, odgovara geografskom poreklu: Lorenza, Nordine, Isabelle, Carlos, Céline, Rasmus, Orlando, Lieve, John. Koreografija je umetnost zagonetke. Okupljanje onog štoje razbacano (¡mena, tela, energije, namere) - ne da bi se dobio monolitni blok, već da bi se napravile varijacije, da bi se navele da koegzistiraju u prostoru gde svaki fragment, u zajedničkoj tajni, zadržava dah slikama. Dvosmislenost slike. Wim Vandekeybusove köreografije nisu albumi koje čovek prosto lista. Svaka njegova predstava održava neki plamen koji gori pod slikom. Njegova sklonost ka filmu (filmski Projekt u začetku, projekcije tokom koreografije, video snimci napravljeni od izvesnih ostvarenja) mogla bi da se dovedu u vezu sa prisustvom vatre u njegovim predstavama (7 za Tajnu koja će ostati Tajna takodjeje neće propustiti, u fantastičnoj sekvenci čoveka - ptice sa vatrenim krilima). To je zbog toga što slika koju proizvodi igra nije za Vandekeybusa naslaga, nego vatra koja se širi. Tela u pokretu su fosfor, svetlost vidnih polja. ICRANJE SA ZAPLETOM Jedan za Tugu, dva za Radost, tri za Devojku, četiri za Dečaka, pet za Srebro, šest za Zlato, sedam za Tajnu koja ce ostati Tajna’’. Ova irska pesmica je vade-mecum za one koji možda osete praznovernu slabost kad se sretnu sa svrakama. Svraka ni od кода ništa nije tražila, ali je Ijudski duh tako nastrojen da voli da prirodi učitava znake kojima bi sudbina izrazila svoja predskazanja. Wim Vandekeybus nije Jean de la Fontaine, a po

pozivu n ije moralista. Plesna predstava ne može se čitati ill recitovati kao basna, all „lik” svrake I vrline koje joj narodno verovanje pripisuje ipak su tkivo zapleta. Kao što se kresne šibica da bi se dobila iskra, tako Wim Vandekeybus želi da kresne tela о virtuelnosti fantastičnog. To možda i jeste način da se zapali mašta. A u razgovoru, čovek usput sazna da ovaj koreograf već razmlšlja о projektu pod privremenim nazivom Ponovo izmišljene bajke (Reinvented Fairytales). „Ljudi pokušavaju da osmisle nemoguće, složenost svojih osećanja I svojih strahova, pripisujući nameru stvarima koje ostaju ravnodušne”, objašnjava koreograf. „Životinje su uvek korišćene da bi se snu i fantazijama dao oblik; one ne govore i čuvaju neku vrstu tajne. Ne tvrdim da sam napravio predstavu о sujeverju, ali mi se svidja ¡deja da čovek prihvata da veruje u nešto tajanstveno, da može tumačiti znake koji nemaju vrednost kao simboli”. Wim Vandekeybus daje prednost jednostavnosti I krivudanju bajki nad leporečivošću mitologija. Tamo gde mitologija uspostavlja natprirodnu istinu, bajke poniru u neizvesnost postojanja. Pripovedač je trgovac pripovestima i slikama. On od života pravi delo mašte u kome laži postaju istina. Pripovedači su ugrožena vrsta. Wim Vandekeybus je jednog od njih sreo u Hamburgu: Cari Verana, pustolova velikog srca, čiji je lik poslužio za dve predstave Immer das Selbe gelogen i Alle grossen decken sich zu, kao i za film La Mentira. Čini se daje star! Carlo pre smrti zaveštao Vandekeybusu prosvetljenu viziju koja omogućava da se prolazi kroz privide i istražuje nevidljiva strana onog što se vidi. Carlo je bio čudna zverka; svraka koja skakuće u 7 za Tajnu koja će ostati Tajna, možda je jedna od njegovih duhovitih dvojnika, posto se igrač sa svračjom maskom zove Carlos. IZA STVARNOSTI Ovaj registar fantastičnog na koji nas je Vandekeybus navikao u svojim novijim predstavama, kao'da znači razlaz sa njegovim ranim koreografijama, What the Body Does Not Remember, Les porteuses de mauvaises nouvelle I The Weight of a Hand, u kojima se opruge telesnosti sučeljavaju sa trošenjem, energijom, nužnošću i rizikom. Telo izvedeno iz svojih granica, naglašeno muzikom Thierry De Meya i Petera Vermeerscha, koji su prihvatili izazov da komponuju na osnovu različitih mizanscena. Potencijal tela u svetlu stvarnosti. U What the Body