Bitef

ličnosti za se i za giedaoca, ispit savesti i motiva, i ocenu - pa novo osmišljenje - ličnog postojanja i prethodnih akcija. Samozborom se, istina, spušta delimično stepen iiuzije, spoljašnje! Ali tako je u svim dramama koje ga imaju; on je neprirodnost samo ako nije blesak unutrašnjih svetala radnje, i ako se ne donosi i ne ostavlja neku impresiju. Pozorište - zna se - nikad nije potpuna, i neprekinuta, iluzija. Svi su njegovi pesnici uvek znali da je drama igra. Pa i Stefanović. U “tavnu neba serpskog oblaka sumračnost” ovaj mladić uneo je svoj zaista poetski svet. Godine 1838. bilo je onih koji su se pitali "gdi su... Stefanovići”. Valjda zato što je trajala njegova lirika. Kad su zasjale petrolejke u Teatru na jjmruku, “najveći uspeh” u januaru 1842. imala je njegova Stefanovićeva - “velika” tragedija. Govorila je nešto Beograđanima. Onda se tu i tamo pojavljivala na starom diletantskom srpskom repertoaru. Dok nije zaboravljena. Godine 1926. slavljena je njena stogodišnjica. lad se о njoj dosta pisalo, ali ni izdaleka nije bilo rečeno ono što se o njoj može reći, Možda ni sada to nismo učinili, jer - u ovom kabaničarevom sinu koji je sebe načinio pojavom na koju se vredi vratiti, i vraćati, slutimo jednog od onih "silnih umetnika”... koji stvaraju harmoniju ođ svakog nesklada”, koji su osobeni i sobom postavljaju upitnik Vinjiju da li je bio u pravu što je “veliki život" izjednačio sa izvršenjem “mladalačke misli... zrelim godinama”. Vladimir Erčić, Istorijska drama u Srba od 1736 - 1860, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1974, Milan Savić о Stefanu Stefanoviću Stevan je bio najstariji sin Nikole Stefanovića, kabaničara ovdašnjeg, i radio se, tako, 1806, ili 1807, godine, u Novom Sadu, u Hlebarskoj ulici, sada broj 37. Osnovne škole i gimnaziju svršio je u svom rodnom mestu, filozofiju (sadašnji 7 i 8 razred) u Segedinu, prvu godinu prava u Jegri, a ostale dve

godine u Pešti. Po spoljašnjosti bio je visok, vitak, plav. Bio je pitome i blage naravi, tako da su ga svugde rado videli i primali. Niko nije čuo od njega grubu reč. Otac ga je neizmerno ljubio, i kad su mu dolazili drugovi on im je svagda izneo vina i rado slušao šta su govorili. Stevan nije pio, ali je mnogo pušio, možda i premnogo. Sestra о braći Stefanović “Sedeli su po čitav dan u sobi, jedan u jednom, drugi u drugom ćošku, pa su citai i i pušili, dok ih nisu pozvali па ručak, ili na večeru, Posle večere nastavili bi opet čitanje i pušenje duboko u noć. Docnije, kad je izgubio brata, sedeo je Stevan sam, čitao i pušio neprestano”. Milan Savić: Stevan Stefanović, “Naše doba”, br. 10, 1894. g. Stremljenje ka grandioznom Nije to - u tehničkom pogledu - dorađeno delo. Arhitektonski spojevi su nepouzdani i oni jedva drže glomazno zamišljene kupole. Iz naivnosti fraze, iz zgusnutosti izraza samo se naziru zamašne linije koje su graditelju lebdele pred očima, - Ali ako taj devetnaestogodišnji mladić nije imao snage da uzdigne i pouzdano sažme svoj teški materijal i zrele jedre forme; - snaga i jasnoća njegovog gledanja, zamašnost kontura koje je on nazirao, duboki početni zamah iz kojeg su se rađale njegove scene, sve to doista iznenađuje. ima u njega nekog stremljenja ka grandioznom, nekog nagona ka velikim izlivima, nekog eminentnog dramskog instinkta za uspone, za uzvitlanost osećanja, za snažna pražnjenja temperamenta. I, što je bitno, njegove su scene i njegovi Ijudi u tim scenama psihološki sigurno viđeni; njihovi duševni pokreti su verodostojni i ono što potiče iz tih izvora nema ukus veštačkoga, ma koliko da oni nisu uhvaćeni u svom punom i jedrom izrazu. Po tim velikim konturama koje je prizrevao, po torn stremljenju ka monumentalnosti, pa i po onom realnom zagledanju u snažnija i eruptivnija iziivanja afekata - do kojih je stizala njegova mašta iako nije stizala njegova reč - on ima nečeg bliskog Šekspiru; po onoj uzvitlanosti rečenice, natopljene osećajnošću i sklone razvijenoj rečitosti - on podseća na Šilera.

Velimir Živojinović Massuka