Bitef

Može li umetnik hladnije i sa manje Ijubavi da govori o svom najsavršenijem i najumešnijem delu, nego što je to Losing učinio prilikom predavanja te hladne Emilija Galoti svom prijatelju? "Čovek mora", kaže on, "makar sa nekim da može da razgovara o svojim radovima, ako sam zbog njih ne može da zaspi. Puko uveravanje koje nam sopstvena kritika pmža, da je čovek na pravom putu, i na da njemu ostaje, makoliko übedljiva bila, ipak je tako hladna i neplodna da noma uticaja na izradu." A übrzo potom; "Zahvaljujem bogu da sve te trice malo pomalo ponovo gubim iz sećanja," Friedrich Schlegel

prijatelja Marinelija koji treba da postigne odlaganje venčanja, i preračunava se u reakciji Emilije i njenog oca. Ovaj i drugi pogrešni postupci na čudan način pokazuju se kao komplementarni, svi zajedno vode u katastorfu. EMILIJA GALOTI je zapravo glavno delo, ako treba odrediti šta je Losing bio u poetskoj umetnosti, koliko daleko je u stigao. A šta je u stvari ta Emilija Galoti kojoj su se divili i koja je dostojna divljenja? Nesumnjivo veliki primer dramske algebre. Mora se diviti ovom, u znoju i muci napravljenom majstorskiom komadu čistog razuma; mora mu so diviti ledeći se i diveći mu so slediti so; jer on u dušu no prodire i ne može da prodre jer iz duše nije ni došao. U stvari, beskrajno mnogo razuma, naime prozaičnog, čak duha i humora ima u tome. Ali, ako se dublje zagrebe, raspda se sve što je naizgled na površini bilo tako razumno povezano. Nedostaj pak onaj poetični razum koji se kod jednog Gvarinija, Gocija, Šekspira na veliko pokazuje. U genijalnim delima instinkta vođenog ovim poetičnim razumom sve, što na prvi pogled u oči pada tako istinito, ali i tako nekonsekventno i tvrdoglavo kao sama priroda što je, uvek pri temeljitijem istraživanju otkriva unutarnjiju harmoniju i dublju neophodnost, Kod Lesinga to nije slučaj. U Emilija Galoti je štošta čak i obožavaocima iznudilo sumnju na koju Lesing nije umeo da odgovori. Ali ko voii da ide u detalje, ako je raspoložen da se u koštac uhvati sa celinom i gotovo ništa ne bi mogao da propust bez primedbe? Ipak ovo deia nema sebi ravna i jedinstveno je u svojoj vrsti. Nazvao bih ga prozaičnom tragedijom. Čudno, ali zapravo ne i interesantno jeste kako likovi lebde u sredini između uopštavanja i individualiziranja!