Bitef

Ovde se život doživljava kao kupatilo u Aušvicu, u kojem bivamo očišćeni kroz patnju i smrt, gde odvajamo kožu od kostiju do poslednjeg vlakna. Kosti će se pretvoriti u prah, telo će istrunuti. VARLIKOVSKI ÜBER ALLES! Premijera komada Sare Kejn ima jednu paradoksalnu dimenziju. Prvo, to je koprodukcija tri danas najdinamičnija poljska pozorišta: Teatra Vspolčenog (Teatr Wspotczesny) iz Vroclava, Teatra Polskog (Teatr Polski) iz Poznanja i Teatra Rozmaitošći (Teatr Rozmaitosci) iz Varšave. Hebel Teater (Hebbel Theater) je nemački koproducent Očišćenih. Predstavu je odmah kupio Avinjonski festival, a posetiće 1 litvansku Akciju "Nova drama" i po svoj prilici, još nekoliko festivala. To nije slučajno. Predstava dokazuje da ne postoji ono što se naziva poljskom osećajnošću, stilom i pozorišnom tradicijom, čime bi se opterećivali današnji mladi umetnici. Gledajući Saru Kejn priređenu zajedničkim naporima vroclavskog, poznanjskog i varšavskog pozorišta, prvi put sam osetio da uvodenje stranih glumaca koji imaju nevolja sa poljskim, ima smisla, Kad stranac govori naš jezik, to je kao da prvi put slušamo reči, prisustvujemo njihovom rodenju, gledamo ih kako se nadimaju od emocija i značenja. Učimo jezik predstave, sled slika, opsesija i telesnih čari zajedno sa govornikom. Varlikovski je dugo učio kako da uspostavi ravnotežu među sastojcima svog pozorišta. Uvek je bio kontroverzan reditelj. Optuživali smo ga da podražava zapadne predstave, da scensku formu ne ispunjava dubljim sadržajem ill da se zadovoljava površnim efektima. Od premijere Evripidovih Bahantkinja Varlikovski se promenio. Ponovo je razmislio o nekim stvarima i u pozorištu počeo da govori o bolnim, važmm i uznemirujućim temama. Takođe je važna činjenica da je oko sebe okupio grupu predanih umetnika sa kojima radi sve predstave. Možda je to pokušaj da se oživi ideja "trupe" u poljskom pozorištu, ali ovog puta zasnovana na drugačijim načelima nego ranije. Grupu Varlikovskog ne drži na okupu öinjenica da umetnike zapošljava ista kuća, Njih ujedinjuju porodica i prijateljstvo, kao i svest o pozorišnoj konvenciji za koju su se opredelili kad su se okupili na drugom projektu. Pored imena Varlikovskog uvek su imena scenografa Malgožate Ščešnjak (Mafgorzata Szczešniak), kompozitora Pavela Mikjetina (Pawel Mykietyn) i glumaca Jaceka Ponjedaleka (Jacek Poniedziatek), Stanislave Celinske (Stanislawa Celihska), Malgožate Hejevske-Kšištofik (Matgorzata HejewskaKrzysztofik) i Redbada Klistre (Redbad Klystra). Sa svakom predstavom Varlikovski i njegovi prijatelji idu dalje, prelazeći nove granice izmedu onoga što jeste i što nije dozvoljeno na pozornici. U predstavi Očišćeni nag čovek dodiruje genitalije svog obogaljenog partners, kome su ruke, noge i jezik odsečeni. Naga žena, fizički promenjena u muškarca, gleda se u ogledalu. Stara glumica golih grudi šćućuruje se uz muškarca koji masturbira. Ko će mi verovati da u tumačenju Varlikovskog ti prizori nisu ni vulgarni ni provokativni? Stil koji je Varlikovski uveo na pozornicu postavlja izazov pred

poljske glümce: oni nekako moraju da smognu hrabrost da se svuku do kože, izgovore brutalne, skatološke reči i odbace sve inhibicije. POZORIŠTE KOJE NIJE ZA DECU Reditelj Očišćenih pokazuje nam šta je pozorište danas, Ono vise ne poučava moralnim pravilima i ne razgovara sa prošlošću. Ono ne traži naučne analize i nikoga ne primorava da prekopava po kutiji scenskih ideja učenog erudite. Ono ništa ne smiruje. Lekovita uloga pozorišta otišla je do vraga. Pazite da se ne prevarite - predstava kao što su Očišćeni nije prijatna za gledanje. Nećete otići da je vidite zbog toga što imate malo slobodnog vremena i hteli biste da se razonodite. Dramaturgija Sare Kejn nije pogodna za penzionisanu poljsku inteligenciju. To nije porodična razonoda ili izgovor da se za školske klince organizuje poseta pozorištu. U sali nema zajednice i nijedna grupa ne misli isto. Postojite samo predstava i vi. I morate se sami uhvatiti u koštac sa uznemirujućom porukom Očišćenih. Time što sa misijom pozorišta postupa na takav način, reditelj podržava davno otkrivenu tezu, prvenstveno među nemačkim umetnicima: odlazak u pozorište ne prolazl nekažnjeno. U njemu vas mogu psihički pretući i mučiti. Ali doći ćete ponovo. Iz radoznalosti, iz obesti, iz potrebe da doživite još jedan šok. KRV NASNEGU Kažu da je komad Sare Kejn napisan iz očaja. AJi Varlikovski je režirao Očišćene bez besä i otrova, bez stisnutih zuba. Covek u svakom prizoru oseća nežnost s kojom postupa sa svojim glumcima i publikom. Kao da zna da je smisao svake slike dovoljno svirep. Varlikovski režira Očišćene sa čudnom naklonošću za svet i za protagoniste. Nema gadenja, grozota ili odvratnosti. Umesto toga, ima magnetskog šarma, estetike obogaljenih slika, nagosti übijenih tela kao u prizoru Vartolomejske noći u filmu Kraljica Margo Patrisa Šaroa (Patrice Chareau). Krajnost ljudskih iskustava i želja ne police iz noćnih mora i svakodnevnih opsesija, već iz Žerikoovih (Gericault) romantičnih platna (svetlo je dizajnirao Felis Ros /Felice Ross/, doveden iz Izraela). Predstava Varlikovskog takođe se oslanja na neke utiske, delove slika i čari bioskopa (filmova Boxing Helen Linčove /David Lynch/ ćerke i Pazolinijev Salo. 120 dana Sodome). Reditelj je konstrukciju Očišćenih dopunio slikama i pesmama koje ä la Bjork peva na engleskom Renate Jet (Renate Jett), ali ni za trenutak ne osećamo da menja ton komada. Njegova predstava je vise metaforička nego bukvalna, ali svaka od scenskih metafora izgradena je od bola, nagosti i nasilja. Za Varlikovskog nagost glumaca nije znak da su razotkrivena njihova unutrašnja sopstva. On ne otkriva njihove duše i ne izaziva intimnost. Po njemu nagost nije ekscentrični kostim. Kao da je stid nestao sa pozornice i iz dvorane. U ovoj predstavi nagost je prirodna kao disanje. Nijedan od opscenih gestova, radnji i pokreta koje je Kejnova projektovala, ne dešava se na pozornici u magnovenju. Naprotiv, sve što se protagonistima dogada, reditelj izlaže opširno i nemilosrdno. Gledaoci