Bitef

metična vasiona. Nema mikro - niti makrokozma. Posmatramo ekstremne Ijubavne priče: drastičan homoseksualni odnos, u kojem nema apsolutno nikakve ravnoteže u osećanjima Partnern i u kojem sebičnost zaleđuje velikodušnu i čistu strast; tugovanje sestre za mrtvim bratom - ona se preobražava u muškarca i postaje brat (tu se vide književne aluzije Sare Kejn, njena igra konvencija i referenci: Grejs je lik sličan Antigoni i sa svojim mrtvim bratom Grejemom, na pozornici prisutnim kao duh, predstavlja moderno scensko ostvarenje blizanačkog motiva koji je Sekspir tako voleo): Ijubav homoseksualnog momka prema Grejs koja je mu je zamena za majku; i najzad priča o Tinkerovom odnosu sa ženom iz voajerske predstave - strast prema kič ikoni seks-pop kulture. Koncentrisana i provokativna doza svireposti osećanja počinje da dopire do gledalaca kroz kožu. Mi gotovo fizički osećamo udarce, mučenje, poniženja koja Tinker nanosi, uz puni pristanak mučenih i njihovih voIjenih. Oklop buržoaske samodopadljivosti počinje da puca vrlo brzo čim shvatimo da posmatramo hiperbolu naših svakodnevnih života. Već znamo da ne sedimo u pozorišnoj dvorani; tu smo, među protagonistima, povezani stotinama niti, kao što su i oni, prikopčani na visoki napon Sare Kejn, prisiljeni da stupe u njen pakao i osete kako je to ne voleti, kako je to imati zlog boga koji nam najsumanutije želje i kako je to živeti bez Boga. To je naš život! Čak i ako je to univerzitet, bolnica ili logor. Nemamo izbora osim da se sa tim složimo i da ili počnemo da doživljavamo katarzu ili da kukavički vičemo "Skandal" i izađemo zalupivši vratima, Sve nas više parališe strah dok gledamo kako Tinker odseca delove Karlovog tela, jedan po jedan. Znamo da to radi ne samo zato sto se Rod, Karlov momak, s tim saglasio, već i zato što smo ga zamoliii da to uradi. Već nam je jasno da i mi, onima koje volimo, dopuštamo da budu kasapIjeni, mučeni pored nas. TI ILI 0N... Pozornica je gotovo pusta. Klinički čista i hladna. Zidovi od ogledala levo, a desno - hodnik prekriven poluprovidnim staklom. Izdužena soba s belim popločanim zidom i nizom srebrnastih tuševa. Tirkizni i narandžasti sportski teren nacrtan na podu. Bokserska vreća za trening, gimnastički

konj i besprekoran bolnicki krevet sav sjajan od hroma, Hladna, sterilna teretana, Levo vidimo niz crnih radijatora koji kao da upijaju svu toplotu. U narednim prizorima pozornicu preplavljuje svetlost solidnih, bogatih boja: plave, crvene, žute, zelene. Dva puta se uključuje ogromna video projekcija: bogata zelena livada sa Ijubičasto-ružičastim cvećem, dok ptica leti preko kamere usmerene ka nebu. Nasuprot scenskim uputstvima kojima je reditelj obično veran, u ovoj predstavi nema ni pacova ni blata. Nema ni traga prljavštini. Zbog bespogovorne čistoće pozornice mučenje deluje još strašnije. Precizna scenografija Malgožate Šćešnjak i maglovita lepota rasvete Felis Ros (Felice Ross) jos vise doprinose okrutnosti predstave. Rosie ljubavnog monologa kojim predstava počinje (govori ga Renate Jet koja kasnije peva pesmu kao da je jednočlani hot u ovoj ljudskoj tragediji) izlaze Tinker (Marijuš Bonaševski) i Grejem (Redbad Klinstra). U kožnim pantalonama i belom kaputu, Tinker deluje groteskno i trivijaino dok priprema drogu za Grejema. On je, na kraju krajeva, pre diler nego doktor. Grejem hoće trip, dobija injekciju u oko. Umire. Tada Rod (Jacek Ponjedalek) i Karl (Tomas Sajberer) izlaze na proscenijum, nežno se držeći za ruke. Karl prosi Roda i moli ga da razmene prstenje. On! su dva stereotipa homoseksualnog izgleda: snažni, mišićavi Rod u šarenoj trenerci i kratke bojene kose i Karl - deiikatan, u svetloj odeći, sjajnih očiju i lica koje kaže "ne übij". Rod ne želi da prihvati Karlovu prosidbu. Tinker ih posmatra kroz prozor i od tog trenutka nosi pohaban kaput i hramlje. Ćopavi đavolak. Zatim vidimo Grejs (Malgožata Flajevska-Kšištofik), Grejemovu sestru. U haljini sa dezenom crvenih makova i cipeiama na visokim potpeticama nervozno hoda po pozornici. Deluje vulgarno kad traži odelo svog mrtvog brata (na univerzitetu mrtvi se kremiraju). Nalaže Robinu (Tomas Tindik), mentalno zaostalom homoseksualcu, da ga donese. Od tog časa Grejs nosi odelo svog brata (a Robin je u njenoj haljini). Kad počne da se pojavljuje telo/duh mrtvog Grejema, izgledaju istovetno, kao blizanci, crvenkaste kose. Grejs ostaje na univerzitetu jer želi da promeni pol. Vreme je za trecu nit. Zena iz voajerske predstave, obučena u crveno donje rublje, pravo iz burdelja. Debela je i telo joj se jedva smestilo u tesan korset. U jeftinim cipeiama sa visokim potpeticama ona igra i vice, mašući dugom plavom kosom. Voajersku predstavu uključuje Tinker koji übacuje novčiće jedan za drugim. On ovamo dolazi da priča, poziva ženu Grejs i na nju prenosi strast prema Grejemovoj sestri. Tako izgleda okvir zapleta u komadu. Sve price o ljubavi, mržnji, žrtvi i smrti dešavaju se u isto vreme, mešajući bol sa zadovoljstvom I smrt sa seksom u sadomazohističkom ritmu. Srz predstave je Karlovo mučeništvo. Najpre ga do nesvesti pretuku nevidljive siledžije (on sedi na proscenijumu i uvija se pod udarcima koji padaju na boksersku vreću), onda ostaje bez jezika koji mu odseca Tinker (opet bez fizičke bukvalnosti), pa mu sekira odseca ruke i noge (što se dešava na odstojanju, ali je tim bolnije). Postepeno se pretvara u nemo truplo. Izgubiće i penis koji se presaduje tokom Grejsine transseksualne operacije, Pre toga, medutim, Karl će na podu napisati: "Reel da mi opraštaš". Molba je upućena Rodu. Tinker će mu odseći ruke zato što je to napisao, a noge zato što je odigrao ljubavni pies namenjen, naravno, Rodu. Poslednja zajednička scena Roda i Karla je prava ljubavna scena. Rod, nag od pojasa nagore I obnaženih genitalija, sedi pored Karlovog potpuno nagog torza, Jednu ruku stavlja na svoje genitalije a drugu na Karlove. Konačno dolazi do priznanja koje je Karl čekao: "Uvek ću te