Bitef

RAZGOVOR S JOSIJEM JUNGMANOM Pitanje: Naziv dela Radost uzet je iz pesme persijskog pesnika Rumija, koji je živeo u Xlll veku, a tekst te pesme čuje se nekoliko puta u izvođenju vašeg dela. Vi ste jedan od pripadnika pokreta kreiranja teatarske slikovitosti, pa ipak ste u ovom delu izabrali reči i književni tekst da biste izrazili imaginaciju koja je središni motiv dela. Josi Jungman: Listao sam knjigu pesama Rumija i pronašao u njoj odlomke koji kao da su napisani za pies ili plesno delo. Redenica "We are dust blown up into shapes", na primer, u mojim očima je izazvala tačan opis kompozicije plesa za pozomicu. Sakupio sam te odlomke, sistematizovao ih i od njih stvorio nov tekst. Naziv Radost ovde se javlja ne kao uski pojam reči i veselja nego kao mnogo širi i složeniji pojam. To je veselje, to je tuga, to je nešto živo, to diše i uzbuđeno podrhtava. Dvoje ljudi koji su videli ovaj rad, rekli su mi: 'Toliko mnogo tuge i toliko mnogo optimizma". Mod da se ta dva osedanja obuhvate, spoje, to je za mene Radost. Tekst se, medutim, pojavljuje tek u poslednjoj tredini dela, on nije njegovo središte i nije snaga koja me pokrede. Ja se koristim tekstom kao jednim od elemenata oblika dela, kao pokretom, ili muzikom ili rasvetom. U tom delu nema pride ili podviga i Rumijev tekst ne služi kao narativ. Prtanje: Vi sedite u prostoriji za probe i vodite dijalog s nekim persijskim pesnikom iz srednjeg veka, dok je napolju u toku intifada (borbeni, oružani pokret dela Palestinaca koji se, podev od 2000, godine, na razne nadine bori protiv Izraela - prim, prev.), okupacija, nezaposlenost i, prema instrukcijama pozadinske komande, potrebno je povezati se u sistem odbrane, Radost je vaš put reagovati na stvarnost i promeniti je ili pobedi iz stvarnosti? Josi Jungman: Kod mene, kad topovi grme, muze ne cute nego vrište. One mi dolaze i bude me usred nodi. Ja prihvatam vesti kao svi i reagujem na ono što se dogada, all ne u konvencionalnom smislu. Vedina ljudi živi u paranoji i histeriji - od atomske sobe, od napada, od finansijskog stanja. Ja pokušavam da promenim stvarnost time što stvaram delo koje uspeva da probudi osedanja. Savremena stvarnost se trudi da nam donese smrt i paralizu i u tome moje delo - koje uznemirava radošdu, širokom muzikom, pozitivnom energijom može promeniti stvarnost vise nego vedina ljudi koji po ceo dan slušaju vesti i ništa ne dine. Ako sam uspeo da odvudem doveka od televizijskog ekrana i prenesem mu, od srca, drhtaje ljubavi i uzbudenja, onda sam uspeo da promenim stvarnost Prtanje: U Radostiv i ne nastupate kao igrad, promenili ste fazu? Josi Jungman: Koncentracija u koreografiji daje mi široke mogudnosti i mod, da se ne pravim mudar i da se ne brinem da li du i ja biti izvodad. To me znatno usavršava i unapreduje. Kad sam igrao u mojim delima, to takode nije bilo iz egoistidkih potreba ili pohlepe da budem na pozornici. Ako bi to zavisilo od mene, odavno bih se oprostio od pozornice, ali nisam to udinio iz veoma prozaidnog razloga i apsolutno ne iz poetidnih razloga: budžet mi nije dozvoljavao da platim igrade. Odobrovoljio sam Josija igrada da nastupi u delu Josija koreografa.Trenutno me nadražuju svi spoljni dinioci i sredan sam što mi je omogudeno da se oprobam u tome. Ni u kom sludaju, međutim, nisam se iscrpeo od nastupa na pozornici. Imam nameru da igram do starosti i, kao igrad, trenutno nemam potrebu za još jednim zadatkom ili za izazovom. Prtanje: Recite nam nešto o tome kako tede posao. Vi dolazite na probe s napisanom koreografijom, razumljivom i preciznom, ili tokom rada improvizujete sa igradima?

Josi Jungman: To se kod mens menja od dela do dela. Pri radu na Radosti došao sam na probu sa čvrstom koncepcijom, s predlogom za poteze, pokretne faze i kompoziciju, i poučavao igrače plesnoj umetnosti. Nisam došao na neku vrstu otvorene probe i rekao: "Dođite da improvizujemo i vidimo dokle ćemo stići". Ali, takođe, kad stignem u spreman studio, samim susretom s plesačima sve se stvara i rađa iznova. Pitanje: Ali, s obzirom na to da ste i sami igrač, ne događa ii vam se da utičete na igrača koji izvodi vašu koreografiju - da to uradi na način na koji biste i vi to uradili? Josi Jungman: Na probama, ja primerom izvodim pies, ali samo radi podučavanja jezika pokreta. Koristim svoje telo, ali me igrači ne podražavaju. Oni treba da moj pokret prilagode svojim potrebama. U prvom susretu sa igračima možda me oni siede, ali u daljnjem toku sve se usmerava ka njima, Oni ne igraju Josija - ja sam samo inspiracija. Interpretacija je jedna blagoslovena stvar. Ja ne želim igrače robote. Osim same igre, pored ostalog, idemo za tim da to izvedu drugačije nego ja. Pitanje: U poslednje vreme radite isključivo sa ženama. I u Radosti ste takođe izabrali tri žene. Josi Jungman: Kad se na pozomici nađu muškarac i žena, to odmah stvara stav o paru i odnosima između polova. U Radosti nema muškarca prema ženi, nema žene koja čeka muškarca i nema žene koja traži muškarca. U ovom delu nije me zanimalg da se bavim ženstvenošću u smislu parova (poreklo, izvor, plodnost, i dr.). Ženstvenost me zanima kao nešto apstraktno, više univerzalno. Nazvao bib to ženskom energijom. Rabid Kahlani, koji nastupa kao igrač i koji je baš pravi muškarac, donosi energiju ženstvenosti jer kod njega nema muške narcisoidnosti. Njegovo pevanje podseća me na crnu divu koju sam tražio da peva soul. Pitanje: Vi ste rođeni u Argentini, učili ste japanski pies, živrte u Izraelu i vodite dijalog s persijskim pesnikom. Mirisali ste mnoge mirise i probali mnoge ukuse. Dali biste rekli da u vašim delima ima nešto multietničko, multikulturno, multinacionalno? Postavimo to drugačije: koliko je vaše stvaranje izraelsko? Josi Jungman: Delo je izraelsko samim tim što se stvara i događa ovde. Igrači su Izraelci, muzika je napisana ovde. Kao svaki čovek, i ja sam sastavljen od nekoliko Rabida i jedan od njih je i etnički odnosno poreklom Rabid. Ja crpim inspiraciju iz svakog mesta ili stanice kuda sam tokom života prošao, ali u mojim delima nema neposrednog odnosa prema njima. Moj pies nije japanski, ili argentinski ili izraelski, bar nije jasno izražen, Asimilacija i internacionalizacija od svih izvora uticaja, to je prgces evolucije kroz koji svaki umetnik prolazi. U Angzi se pojavljuje pesma Čekaj me I vratiću se. u izvornoj interpretaciji Simšona BarNoja. Kad mi je Šira Gafen prvi put otpevala tu pesmu, rekao sam: "Vau". To je ostavilo snažan utisak na mene, čak i kad ne bih imao sećanje na tu pesmu ili nostalgiju za njom, kao što ima neko ko je ovde roden. Ta pesma pobuduje kod ljudi snažno osećanje nostalgije, ali i zbog novog kontrasta koji smo stvorili na pozomici, I kad smo putovali radi predstave u Belfast, to je takode doživljavano na isti način. U mom delu nema odnosa prema useljavanju Jemeničana, prema kraljici Ester, kralju Davidu, Jonatanu i dr, Ali ako David i Jonatan vole, onda je moje delo sazdano od ljubavi. Tri žene i jedan glas stvaraju pies koji je prepun optimizma. Pies koji je jednostavan, snažan, skroman i uzbudljiv.