Bitef

Edvardovom vladavinom bila u rasulu i da se beda sirila uprkos negodovanju plemića, u drami je sasvim jasno, iako Marlowe opisu toga ne posvedije preveliku pažnju, svakako manju nego opisu samog kralja Edvard, čak i kad se priprema za rat protiv pobunjenih plemića, kao da to čini iz razdraženosti, a najverovatnije i pre svega da bi zašticio svog miljenika Edvard je kralj samo preko svog ljubimca. Bilo bi, međutim, previše jednoscavno kad bismo zakljudli da svoje kraIjevanje i celti državu scavlja u službu svoje Ijubavi. Da je

tako, njegova tragedija bi morala da se završi smrću Gevistona, a događa se supromo: odmah ga zamenjuje novim izabranikom, i to bez nekog posebnog biranja (to što fascinantnog Gevistona nasleđuje kukavni Spenser najbolji je pokazatelj Edvardovog propadanja). S pravom bismo mogli reći da je svoju Ijubav stavio u službu očuvanja sopstvene pozicije kralja Bez miljenika on i nije kralj (zato je posle njegovog nestanka jasno da će uskoro morati da se odrekne krune, pa i života). U stvari on je, bez ljubimca, коте, uz Ijubav, predaje i sebe i državu, niko i ništa. Državnička funkdja i erotična veza kod Edvarda su čvrsto prepletene toliko da jedna bez druge ne mogu. Taj neobični (ali i nelegitimni) spiet ukazuje na nedostatak i jednog i drugog, na prazninu koja se ne može popuniti ni ljubalju ni vlašću. Jasno je da on to prikriva nemogućim mešanjem i jedne i druge, što ga neizbežno odvlači u provaliju. Mučenišcvo u koje se strmoglavljuje posle poraza jeste njegovo suočenje s ništavilom sopstvene idenrifikadje i žudnje. Problem koji Marlowe obrađuje u Edvardu nije površinski, to je prikazivanje velikog točka istorije, rasprava о neprikladnoj vladavini, о nesposobnom viadana zbog koga se država raspada i ulazi u rat; to je ozbiljnije od rasprave о prihvatanju ili potiskivanju seksualne akti\mosti - iako je ree i о tome, jer bez svega toga drama ne bi imala toliku vrednost. On obrađuje i problem identiteta pojedinca (svadjeg, ne samo kraljevog), kao i pitanje šta je uporište čovekovog „ja“ (pitanje koje se, možda, najviše postavljalo u renesansi, kad su se srušila dotadašnja aprioma opredeljenja - nije slučajno što se novo doba vraća com vremenu). A to je i pitanje koje se neizbežno postavlja - narodto u istorijskim dramama - u konteksm istorije, odnosno politike. Skoro ceo drugi deo Marlowe je namenio Edvardovom suočavanju sa samim sobom; s bićem koje ostaje kad otpadnu sva spoljna uporišta jedne ličnosri. U svim rim dugim prizorima posle poraza u ratu - kad Edvard mora da prihvati smrt prijatelja, da se odrekne krune, otrpi fizički bol i poniženje, a na kraju i sopstvenu smrt - on se odnče svega što je nekad predstavljao. To je postepeno sazrevanje u ogoljenost sopstvene egzistencije, paradoksalno insceniranje odricanja od svih iluzija Putovanje perno boia, mučno pre svega zato što na svim tim njegovim postajama пета oslonaca, tako da ga na kraju ocekuje samo beskrajno ništa Edvard se na сот putu koleba i uzmiče. Na trenutak se hvaca za veru u snagu privilegija koje pripadaju kralju (poredi se s lavom i evrdi da u svom bolu ostvaruje neposredni kontakt s bogovima, što je u takvom raskoraku sa mod kojom u torn trenutku raspolaze da bi bilo komično kad njegov položaj ne bi bio tako rragičan), a već u sledećem trenutku on je svestan svoje nemod, te se prepušta jadikovanju i beznadu. Ti skokovi u njegovoj predstavi о samom sebi eksplicitno ukazuju na njegovu nes-