Bogoslovlje

које се не ограничава моментима трансценденталне аперцепције, већ као субјективно стање, које обухвата сву делатност ума и воље 1 ). На неким местима своје догматске књиге професор Зеберг показује мање више јасну наклоност према идејама ричлијанства, које у садањој протестантској догматици без сваке сумње доминирају, особито пак у протестантској теологији на берлинском универзитету. Измефу осгалог, а у сагласности са представницима ричлајанства, карактерише он грчко-источно или православно хришћанство као' сасвим занесено мистиком, теоретским канонизмом и обредношћу. Овакву своју карактеристику грчко-источног хришћанства он завршује следећим, сасвим нетачним речима: „а разуме се да грчко-источно хришћанство ca својнм немоћним канонизмом и са својим недовољно етички одрефеним цри.иањем благодати остаје иза правог хришћанства“ 2 ). Очигледно je да аутор, као и већина западннх хришћанских богослова, ни најмање не познаје и не разуме суштину источно-православног хришћанства. Сви они потпуно губе из вида да je „грчко - неточном“ хришћанству неопходно потребна била жива активное! вере и јака сила моралног самопрегореваньа да бн могла у току више векова издржати онако напорну борбу са незнабоштвом, муслиманством и јудејством, с једне стране, а са ppjjo многоаројним и јаким унутрашњим секстантским покретима, који су често узнемиривали и бунили православии хришћанскн Исток, с друге стране. Но исто тако je и за тај „немоћни канонизам“ и за ту „мистичку обредност“, о чему се професор Зеберг лакомнелеио и површно те стога и с омаловажењем изражава, а што се фактички само путем тешких психичких и фпзичких аскетских вежбања (напр. постова, дугачких служба и т. сл.), и што je германском хрпшћанству сасвим туфе и непознато, неопходно потребна велика активност вере, напорна борба са грехом и страстима, једном речи: јака сила духа и воље. Са свим јс појмљиво што наш аутор налази и види право хришћанство (das echte Christenthum) само у протестантизму или, боље рећи, у лутеранству, које он каркактерише као специфички германско. По његовњм речима, германи, благодарећи

х ) Ibigcm s. ПО. упор. s. 204. и след.

2 ) Ibidem s, 175. упор. А. Harnack. Das Wesen des Christenthums. S. s. 136.-141.

„Богословље“