Bogoslovlje

разум иде ка остварењу ове своје природне тежње. Његова инвенција у овом погледу je невероватна и неуморна. Неограничено, по речима Миља, то je море које са свих страна запљускује то бедно острвце нашег знања. Ми, разуме се, неможемо са овог острва да видимо цело море и гьегове обале. Но зато ми можемо да подвргнемо морску воду хемијској анализи, да одредимо њен састав и природу, а тако исто и могуће дејство њено на наш организам. Неограничено, по срећном поређењу Спенсера, јесте небо које са свих страна окружује сферу нашег знања. Ми, разуме се, неможемо, због површности наше ништавне сфере, да видимо цело небо и његову периферију. Али зато ми можемо, помоћу спектралне анализе, да расчланимо араке небеских светила, који до нас допиру, и према њима да одредимо природу небеских светила и њихов утицај на нас, а тако исто, делом, и природу целе небесне сфере. Неограничено може да се покажс нашем познању већ не само као спољна проста допуна наше ограничене стварности, него и као унутарње њено озарење, као одгонетка тајана које остају у нашем знању, перед ове његове привидне тачносхи и очдвидности 1 ). Тако човечји разум сасвим природно нас приводи пред врата Бескрајног и кеограииченог. Суштина Апсолутног неможе бити сазната нашим разумом помоћу искуства. Овде су од пуног значаја речи Божаиског Откривења; „Бога нико никада није видео“ 2 ). Бог „живи у недоступној светлости, кога нико од људи није видео, нити може видети“ 3 ). Шта у таквом случају чини наш љубопитљиви разум: када он који тежи да по сваку цену проникне у облает натприродног, невидљивог, на овај начин дође до самих врата Апсолутног? За нас je ту интересантно и важно да знамо, како овај проблем решава сам људски разум, другим речима, како може то питање да буде решено с тачке гледишта рационалистичког, позитивное знања, знања које ce добија чулима и искуством. Важно je приметити, да сам наш разум, руководећи се својим унутаргьим мотивима и принципима, без икаквих спољних побуда, указујс на перу као на неопходнн и ј едини орган за сазнање Апсолутног и снега уопште натприродног. Пре свега, о овом сведочи сама суштина човековог рацн-

] ) Ibidem S. 44.

3 ) Job. I, 18.

з) I. Тпм. VI, 16.

144

„Богословље“