Bogoslovlje

њем милостиње, ходочашћу и другим добрим делима, нема сврху казне, него духовног лечења и спасења. Црква има намеру, да епитимијом даде онсш, који ce исповеда, духовнн лек, који одговара његовом душевном стању. 3.) Православна црква ce држала и држи учења, да je епитимија (канон покајања) духовни лек и средство за поправљање. Васељенски и помесни сабори прописују и налажу, да ce покајнику има опростити епитемија, ако ce дотвчни покајао и покајањем поправио, што ce не би никад могло догодити кад би епитемија имала сврху, да пружи задовољење уврефеној правди Божијој. Исто тако православна црква не признаје нн римокатол. учење о опроштењу греха и ослобађању покајника искључиво од стране римског папе, као непогрешивог поглавара римске цркве, од временитих казни. Истина, да je тачно, да су заслуге Исуса Христа бескрајне, и да су према томе непресушиви извор оних дарова, којнма ce човек пред Богом оправдава; но ове ce заслуге човеку само онда урачунавају, кад ce човек заиста нскрено покаје и има чврсту и непоколебљиву веру. Заслуге светитеља, по учењу православне цркве, нису бескрајно велике (сравни: Епифанович-Протић, ibid. стр. 42.—46.). На стр. 368. и 369. писац говори о тајни јелеосвсћења противно учењу православне цркве (Епифанович-Протић, ibid. стр. 86. —87.). На страни 370. и 371. писац говори и о неизгладивом карактеру тајне свештенства, што ce no учењу православне цркве не признаје. Да je благодат, која ce добија y тајни свештенства, изгладива види: Православна Црквено Право, D-r Н. Милаш, ibid. стр. 299.; Богословскн Гласник, Срем. Карловци, 1909. књ. XV. св. 5. стр. 321.—336; Црквено Казнено Право, D-r Н. Мнлаш, Мостар 1911. стр. 279., 282., 287. 309. и „Богословље“, 1928. год. 11. св. 3. стр. 168. до 181. На стр. 372. и 373. (и 11. св. стр. 577. и 588.) писац по учењу римске цркве вели, да je брак неразрешив, односно признаје раставу измефу мужа и жене само од стола и постеље. Православна црква учи, да je брак разрешнв позивајући ce на Мат. 19,9. (Епифанович-Протић, ibid. стр. 84.-85.). Одељак о сакраменталијама (еухологпјама, молитвословљима) стр. 379. да 380. писац je обрадио доста кратко и није y довољној мери нстакао 'ове моменте: Да je главна сврха сакрамеиталија, као и богослужења y опште, слављење Бога, a онда освећење н очишћење природе човекове. У вези са овом напоменолl писац je требао рећи и о дејствилlа сакрал!енталија, наиме: 1) Очншћење природе човекове отклањањел\ проклетства греха, одби-

Богословље