Bogoslovlje

етика“ није добра. Он ће онда и сам увидети да се таква етика, каква je његова, не може усвојити ни са хришћанске ни са еволуционистичке тачке гледишта. Она je само једно „смјатеније“, и ништа више! Исто тако, г. Марјановић не схвата значај и важност једног тако важног и потребног богословское предмета, као што je Апологетика. Није, г. Марјановићу, Апологетика „врећа без дна“, већ једна одређена наука, наука о принципима хришћанске религије (од којих он, премда теолог, многе, вероватно из незнања или неке срџбе, негира). Г. Марјановић треба да зна, да се Апологетика, иако под разним именима (Генерална Догматика, Увод у богословље, Фундаментална теологија, Наука о принципима хришћанске вере ит. д.) изучава у сейма православним и римокатоличким семинаријама, академијама и факултетима, па и готово свима протестантским теолошким школама (где нису хришћански принципи напуштени), и да ће се она изучавати докле год буде било и последњег противника хришћанске религије. Г. Марјановић, као што сам и напред рекао, није стварно одговарао на мој приказ његове „хришћанске етике“, већ je уперио своје нападе на моју личност и на Православие Богословске Факултете у Черновцима и Београду. На све те нападе ja ћу укратко одговорити, разуме се не ради г. Марјановића, него ради објективне информације наше јавности. Почећу са личним увредама. Да би дао одушке својој немоћној срџби, што сам у свом приказу непристрасно тангирао г. Марјановићеву ученост, а у исто време да би колико толико умањио ефекат мога приказа, који je за Етику г. Марјановићи врло неповољан, г. Марјановић ме, место стварног одговора, лично напада. Господин Марјановић je прво напао моју формалну квалификацију. У вези са овим нападом г. Марјановић ми je дао повода, да се и ja његове квалификацнје дотакнем. Из пријаве г. Марјановића за наставника на нашем Богословском Факултету у Београду сазнао сам, да je г. Марјановић свршио четир разреда гимназије, стару Богословију у Београду, Кијевску Духовну Академију са степеном кандидата и да je положио и старокатолички докторат теологије у Берну, а исто тако и да je положио и професорски испит. Зашто je пак покојни Петар Протић 1908. године (в иди: Весник Српске Цркве, 1908. стр. 211.) назвао г. Чеду Марјановића „недоученим студентом Кијев. Дух. Академије“; да je „доктор за кантон берн-

329

Одене и приказы