Bogoslovlje

Велика je пакост, када г. Марјановић потцењује квантитет и квалитет мојих научних рздова. Ко je пратио богословске часописе („Богословље,“ „Гласник правосл. срп. патријаршијеЦ „Весник Српске Цркве,“ „Духовна Стража“ и др.), може знати шта сам и колико урадио. О квалитету мојих радова изрекли су свој суд много меродавнији фактори од г. Марјановића, као што су: Савет Правосл. Богосл. Факултета, Пленум Универзитета, редакција часописа „Irénikon“ (2 me année, № 2., 25. mai 1930) и др. Напослетку остаје, да одговорим г. Марјановићу и на нападе на Богословске Факултете у Черновцима и Београду. У вези са тенденциозним нападом на моју квалификацију г. Марјановић напада и Православии Богословски Факултет у Черновцима. Ja на те нападе одговарам, да je г. Марјановић врло ситан и немеродаван, да напада у православној цркви признату репутацију ове високе школе, школе, која постоји више од 100 година као виша богословска школа, а од 1875. и као Факултет, са ц,еним опште цењеним научницима (н. пр. Митрофановић, Ј. и К. Поповић, Т. и В. Тарнавски, Гајина, Сагин, Георгију Исопескул, и многи друли старији и млафи). Па онда, треба знати, да je Православии Богословски Факултет у Черновцима дао Српској Цркви (у предратној Србији, бившој Мнтрополији Карловачкој, Босни и Херцеговини, и Далмацији) за с. 50 година равно 30 доктора јавних црквених радника, рачунајући међу њима и учене сада блаженопочивше епископе Герасима Петрановића и Никодима Милаша. Има доста наших богослова, који су салю дипломирали на споменутол! факултету. И Бугзрска Црква има такође неколико доктора и дипломираних студената Черновичког Богословског Факултета. И ако речени факултет по свом наставном програму и начину полагања државних и строгих испита даје кандидатима врло солидну богословску спрему, то je непобитан факат, ипак г. Чеда оспорава вредност ове школе салю зато, што се люфу свршеним студентил!а налази и „строги“ и „немеродавни“ критичар његове Етике. Оспорава найме вредност зато, што се у Черновцима не стиче докторат на основу дисертације, него само на основу два усмена ригороза (I историско-егзегетски, 11. сителштско-практични), премда врло добро зна, да докторска дисертзција није у свима случајевима искључиво люрило за научну способност једног кандидата из разлога, што илю чешћих случајева, да се неко користи дисертацијом, коју Aiy je други

332

Богословље