Bogoslovlje

Age. Premiere partie. Beograd 1930. У овој збирци написао je и издао je г. Петковић још и ове кгьиге · Раваница (1922), Студеница (1924) и Каленић (1926) (историја и живопис). Г. Петковић je одличан познавалац српске црквене уметности и први код нас, који je систематски и научно почео да се бави српском црквеном иконографијом, оставши код нас до данас главки научни представшие ове гране српске црквене уметности. Г. Петковић je припутовао целу нашу земљу унакрст, и иза дугих путева, личног посматрања и студије сакупио je велики материјал на овоме пољу и објавио je до сада велики број научних радова и студија из иконографије на српском и на страним језицима. У овој својој књизи дао je г. Петковић избор репродукција фресака из ових манастира и цркава ; Студеница, Св. Ђураф код Новог Пазара, Жича, Морача, Милешево, Сопоћани, Св. Климент Охридски, Ариље, Градац, Хиландар, Призрен, Св. Никита, Нагоричино, Грачаница, Патријаршија у Пећи, Бела Црква Каранска, Дечани, Лесново, Љуботен, Матејић, Марков Манастир, Андрејаш, Конче, Псача, Св. Арханђел код Прилепа, Раваница, Каленић, Руденица, Манасија, Велуће, Враћевштица, свега 316 слика са 160 табли. Уз слике имамо разјашњење слика, регистар манастира и цркава из којих су слике и иконографски стварни регистар. О великом броју слика у овој кньизи написао je г. Петковић историскс-уметничке студије и разјашњења. Већ сами избор слика из средгьевековне српске иконографије и један делимичан број слика из ове у књизи г. Петковића, представља обиље материала, а колико би тек обиље овог материјала представљала целокупна српска средњевековна иконографија. Но величина ове иконографије није само у великом броју, но и у квалитету и богатству инвенције иконографских сижеа, и у извођењу ових. У овој књизи се први пут код нас даје један преглед целине српског црквеног сликарства Средњега Века, „преглед дела велике уметничке вредности, која .немају да се боје упоређења са најсјајнијим делима Европе у истој епоси“. То значи, да ни најкултурнији народа онога времена нису тада имали на овом пољу црквене уметности ништа веће ни боље од Срба. „Српски сликари Милешева, Сопоћана, Нагоричина, Грачанице и Дечана су достојни такмаци својих другова у Византији и Италији и, у неким тачкама, они их чак и наткриљују“ каже г. Петковић. Потребно je упознати се не само са сликама ове књиге, но и

334

Богословље