Bogoslovlje

36

За осигурање успеха потребно je пазити на три ствари које тражи не само модерна психологија него још и Цицеро: „Tribus rebus omnes ad nostram sententiam perducimus: aut docendo, aut conciüando, aut permovendo“, тј. јасно изложити предмет, учинити га симпатичним, привлачним и изаззати занос. Лер ако je истина да je „први верник доброга пароха он сам“, не мање je истина да добра проповед мора изазвати свој најдубљи утисак код самог проповедника. Кад проповедник за време припреме тражи средства и могућностн да у властитом животу спроведе практичне последние свога сижеа и примети препреке које му стоје на путу, његова проповед се прожме таквом дубином, таквом топлином, таквом снагом које слушаоцима не дозвољавају да се одупру. Проповедник који je прошао кроз ове значајне фазе и који с личним искуством позна одјеке у туђој души, знаће лако да увери слушаоце да су истине које он проповеда неопходне, јер оне дају снагу у борби, утеху у тузи, светло у тами и награду у победи. У интересу успеха мора се одобрити обичај оних проповедника који се држе начела да у хиљадама догађаја свакндашњег живота траже примере помоћу којих би изближе днрнули душу својих слушалаца. Неоспорно je да je укључивање примера и прича проширило некадашње укочене оквире и проповедагьу дало начин изражавања који више потстиче машту. А примере налазимо и у начину проповедања самог Спаситеља, који je на сваком месту, па и на лађицн, учио људе (Лк. 5,3). Има проповедника који умеју боље да проповедају ако прате логички ред идеја и- држе се подручја снлогизма. Али има их који с импулсивном снагом таласа живота воде чамад својих верника ка Богу. Неки опет, као што су то чинили класнчни француски проповедници, начелно избегавају употребу примера. Али онај ко више воли успех проповеди од њезина подударања с класнчннм правнлима може мирне душе да употребљава примере, наравно умерено. И једино оне који одговарају циљу. Изврстан увод у ствар може бита који догађај активног живота (exordium ab illustratione), само ако одговара основној ндејн проповеди. Може се ,такође, дата разумљив закључак ако се располаже причицом која резимира проучавани предмет. Исто тако могу се у самом излагању градива искоришћавати истините прнче и примери, као и алегорије, метафоре и параболе. Често се дешава чак и школованнм људима да читагье новина почињу најпре са тзв. „илуствованнм прилогом“. Модерна пснхологија je установила да и интелектуалац мнсли у сликама, а не само у апстрактним идејама; што се пак тиче просечне публике, она врло тешко мисли без прибегавања сликама.' Ако се ове или оне апстрактне истине могу илустровати схватљивнм, занимљивим прнмерима, позајмљеним из савременог живота, онда не само да ће се код слушалаца постићн већа пажња, која ће учинити да основна идеја у гьих дубље продре, него he што je још драгоценнје слушаоци -видетн да je оно што им се проповеда истина и да се та истина може вршити. Иако понекад употреба примера спречава логички развој мисли и ток проповеди, ипак се, обзиром на успех, на овај недостатак могу очи затворнти. Кад Господ Исус Христос ннје презрео употребу примера, онда ни проповедници не. треба да их се лишавају. Јер да je Божански Учнтељ у својим говорима био тако магловнт и тако апстрактан као многи про-