Bosanska vila

КУ

--7

У:

Па ћ 05) За 9

О УУ

а А ДЕ

23 ЛИО. лаву УУ "ПОУКУ ТИ књижевност Цу

+ САРАЈЕВО, 15. априла 1902. Се поло ОДЕ

Мехмед Али-паша Ризванбеговић.

7) 15 далеких страна стигао нам је хабер, који нам 15) измами уздахе из груди а очи сузама наводни: један велики и заслужни син наше отаџбине, један муслимански кољеновић наш, оставио је живот овај. Алаху је угодно било да се отвори један нов гроб и да у земљина њедра положи једнога свога достојнога сина и избраника. Тако Алах хоће: Мехмед Али паша Ризванбеговић шљедује вољи Алаховој: он оставља свој високи сан државни, оставља своју честиту породицу и погле. дајући жудним и сузним очима у даљини сивој отаџбину своју, своју колијевку, када се први пут осмјехнуо и заплакао и одлази у смрт, одлази тамо, гдје је, како света књига муслиманска „Коран“ говори, „гдјејемир, који прати ноћ, док зора не заруди“, одлази у свијет „гдје служе

дјеца вјечно млада и гдје

(Ово сунце, које нас поздравља, тек што је оставило у сумрачној сјенци вечерњој гроб Мехмед-пашин: рахметли друг је далеко, далеко од постојбине, која га је родила и одњихала, далеко од мјеста и страна за које су везане најмилије успомене, далеко од земље, коју је љубио као мајку своју и за коју је страдао и крв пролијевао... „Вила“ је још 1896. године у 11. броју донијела животопис овога заслужног

сина кршне Херцег-Босне. Витез и кољеновић овај, како тамо животопис говори, рођен је 1266. године по муслиманском . бројању у Мостару од оца гласовитог Али - паше Ризванбеговића. (Сточевића), који је погинуо на Ситници код Бањелуке 1890. г. по нашем бројању.

Мехмед Али-паша поживље педесет и три љета, а за вијека свога доживље велику славу и остави часно име у наслијеђе потомству

ће праведнима Алах дати да пију чистога пића“ Туга срца тражи изласка а суза ожалнида провирује испод очних трепавица, да оплаче заслужнога сина ове земље. Но гдје је гроб његове — Његово се тијело не одмара у њедрима љубљене постојбине...

својему.

Ми му не можемо на гроб даре положити, али ријечима из „Корана“ можемо и хоћемо помен му подићи: он у даљини почива у утроби земљиној, а спомен на великога прпјатеља живи у њедрима нашим и сјећању, које неће умријети, него