Bosanska vila

Стр. 384

Бр. 21. и 22.

Оне са свим клонуше.

Кад је видио да су играчице малаксале, стрез повика момцима: — Освјежите их!

Играчице покушаше да им игра буде живља, јаднице,! нијесу ни слутиле шта значи ова заповијест, већ се клонуло кретаху тамо и овамо.

Момци крадом притрчаше ведрицама и изненада их сасуше играчицама на главе. Настаде вриска и забуна; а сву грају надвикивало је стрезово помамно церекање.

— Хајдмо одавде! — рече вођ и изведе ме на поље.

(Остависмо шатор гријеха и злочина и пођосмо даље.

Дошли смо већ до крајњих шатора.

На страни, уз један шатор, стајала су четири оседлана коња, а уз њих два момка.

— Још ноћас ће св. отац на пут

— До који чав.

— Како бих и ја радо са њим — рече први.

— Вјерујем — рече други. — Тешко је елужити таквог господара, као што је наш војвода. Никад нијеси животом сигуран.

— А хоће ли ев. отац, са свом пратњом крепут Него, шта мислиш Ваљда неће којег влаоставити, да га сјутра стрез меће на точак. Али хоће ли сви моћи изаћи из стана 2 А зашто нег ва му је војска одана.

Ми прођосмо крај момака и уђосмо у шатор.

У шатору је било неколико велможа и архимандрит Сава. Он се праштао. — Властела је била

нути на стелина

веома тронута.

Кад би сви тако мислили као ви — рече Сава — онда би се брзо прекратиле стрезове силе, и војска непријатељска постала би још ноћас дјецом архи-

жупановом. — Вјеруј, свети оче, рече један просијед велможа, — да више од пола стана мисли као ми. — Да, али не сав — рече архимандрит и изађе

— Пред шатором сједе на коња, а за њим његови пратиоци. Архимандрит благослови велможе, па онда се прекрсти и гледајући у небо прошапута. — Осим тлебе мемамо друге помоћи! — За тим се окрете шатору, одакле се још чула испрекидана граја, подиже десницу и рече: — Бог ти скорим послао Арханђела да ти својим мачем силу пресијече.

Иза шатора појавише се још четири пратиоца и сви се кренуше на пут.

Још они нијесу ни изашли из стана кад се из стрезовог шатора зачу запомагање и јаук

Сви потрчаше тамо.

» » ~

У другом одјелењу шатора, гдје је била постеља војводина, лежао је на земљи стрез сав у крви. — На

1902. БОСАНОКА ВИЛА 1902.

/ питање ко га је изранио, он простења: е је архимандрит најмио човјека да га прободе.

Неколико од оних пијаних велможа, који сад изгледаше блиједи и при евијести упорно су тврдили, да кад су допратили господара у ложницу, подигла се на један пут завјеса на улазу али они нијесу никога видјели. Међу тим стрез је уплашено показивао прстом пред себв и уплашено викао: ко је то што хоће да га прободе. — За тим су чули кад је дрекнуо и сав у крви пао на земљу. Сад тек угледаше да више етреза сав у свјетлости лебди арханђел Михајло са крвавим мачем у десници. — Кад су остали нагрнули у шатор, њега је нестало.

— Светитељево проклесто! — рече оних велможа што су пратили светитеља.

Стреза су међу тим положили у постељу, а видар се трудио да му заустави крв!

Он се у ропцу ·-напрезао и једнако викако: да му Саву доведу.

Олуге дођоше и јавише да је Саве нестало,

— Он ме је убио! Он! — дерао се стрез.

— Брив је, крив! Заграјаше нека незадовољна,

један од

властела.

На један пут се у шатору необично засија, сви погледаше улазу. Више земље у небесном сјају лебдила је слика арханђела Михајла.

— Светитељ је невин! — рече громко. — Ја сам извршио Божју заповијест!

Кад га стрез угледа, дрекну и издахну; а сви други падоше лицем на земљу, од страха Божијега. »

Налазили смо се пред неком црквом. Дан је био диван, а из цркве се чуло божанствено пјевање, Народа је била пуна порта; али то није наш народ. Страна лица, страно рухо.

Црквена се врата отворише, изађоше многи свештеници и поредаше се са обје стране врата. За свештеницима изађоше цар и царица, а за њима патријарх у бијелој пана-камилавци, с њим је ишао, у орнату и под митром, Сава Неманић. |

Народ је клицао; светитељ му је слао благослов.

За њим су ишла два Србина, јунака, у богатом руху.

Они су међ народ бацали ситан, сребрн новац.

Цар и царица изађоше из порте, па кроз царски врт уђоше у двор и попеше се у велику триззарају гдје је била богато постављена трпеза за царску гозбу.

Патријарх и свети Сава шљедоваху им, а за њима многи великаши и госпође.

Цар и царица сједоше у зачеље. До царице сједе патријарх, а до цара свети Сава.

Олуге почеше служити око трпезе, а свирачи изводише чаробну свирку.

Кад се објед довршио, онда устаде цар и наздрави своме милом госту, првом архијепископу ерпском, коме је готов, у свако доба, сваку жељу ис-