Bosanska vila
Стр. 12
1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
То 16
молекили затреперили на какав спољни утисак, задржавају у себи способност да при новом утиску, исте така природе, много брже и раније за= трепере, него што је то био први пут случај пш да затрепере (разуме се много слабије него кад долази директан утисак с споља) ш онда кад буду надражена дражи који се другог кога места у мозгу долази (сва су места — ортано нервне ћелице — у мозгу повезана међу собом тако званим спроводним путевима). Овај траг у мозгу који оставља сваки реални утисак за собом чини физиолошку појаву слике сећања, оне слабе преставе коју имамо у нашој свести, кад не опажамо спољњи предмет, коме она престава одговара и помоћу које се онога предмета сећамо. Кад затворим очи ја себи могу преставити мастило које сада гледам: док мастило гледам, ја имам пред собом стварну живу преставу спољњег предмета, та је престава директ проузрокована утиском“ мастила као стварног предмета на моје очи; кад затворим очи ја немам више живе преставе о мастилу, ја пмам пред собом једну слабу преставу о њему коју јасно равликујем од оне живе стварне преставе и коју с тога називам само сликом сећања. Ова слика сећања не би у мојој души могла постати, да од оне стварне живе преставе није остао ма какав траг у мозгу: бали тај факат што ја таку преставу сећања у души имам, показује, да у мозгу мора лежати нека физполошка подлога, јер у чулном органу ње очевидно нема. (пошто су очи затворене). Од свију предмета које на јави опажамо остају такви трагови у мозгу, само што еви онп остају прикривени пи не произво=
де праве преставе у свести све дотле. док им се
не да прилика за то. Стање сна даје прилике тим слабим преставама да се јаве у свој својој разноликости, Али и ако су преставе сна у основи само
"слике сећања престава јаве, ипак оне се од самих
слика сећања разликују битно тиме, што је његов интензитет много јачи од интензитета обичних слика. сећања на јави. Слика руже коју видим у сну и слика руже коју престављам на јави, разликују се по томе, што ја за ону прву слику држим да је сама. реална престава руже, да је сама ружа, толико је она жива и јака у моме непосредном опажању, док. је ена друга слика сећања на јави тако: слаба, да. је ја јасно разликујем од реалне преставе руже! Слика сећања која је својим пнтензитетом тако јака да чини утисак саме реалне преставе зове се халу-
цинацијом (привиђењем) — кад неко н. пр. види какав предмет на месту где никаквог предмета. нема; = халуцинадија која има за подлогу какав
реалан предмет зове се илузијом (плузија је на пркад ми се учини да место“пања у шуми видим курјака). ПШреставе сна су пли чисте халуцинације или илузије. Снови који се дешавају при дубљем спа-= вању већином су испуњени халуцинацијама, док су снови при лакшем спавању пред зору већином илувије, Пред зору, кад се већ хоћемо да пробудимо, утисци спољњег света већ нису више сасвим без утицаја на наше чулне органе; одмором својим мало по мало постају пријемљивији за спољње утиске, док ови не постану на послетку тако моћни да прекину даље сенивање и да нас из сна пренесу у јаву, да. нас пробуде.
(Наставиће се)
7 ауУ 6)“
5:
СРПСКЕ МАРОДНЕ УМОТВОРИВЕ.
Смиљанић Илија и Љевљанин Алија.
-пјела је кликовала вила, 274 Са планине, са вр Вучијака. Дозтвала Смиљанић Илију:
>Побраттие, СОмшљанић Илија, Је ли теби црна земља тешка 2 Је л ти жао што ви погинуо > Што су тебе погубили Турци 2 Јесу лтешка двоја, троја врата2: Прва врата од бијела платна,
Друга врата од јеле зелене,
Трећа врата од земљице црне,
А четврта од зелене траве.,«
Вели њојзи Смпљанић Илија: »Посестримо, пребијела вило, Кад ме ппталп да ти право кажем: Мени није, ни земљица тешка, Нит ми жао, што вам погинуо,
Ђе је мене Турчин погубио,
Нит' су тешка, сва четвера врата, Само ми је посестримо, тешко,
Тешка, епла, „Бевљанин Алије. Свако јутро долазећи овђе. Догонећи косната дората,
Те ме чепа по гробу јуначком, И зова ме на мегдан јуначки, Пеује Турчин пи женом назива, А знадеш ли, мила посестримо, Мртва глава не чпни мегдана, А не пије црвенога вина.
Већ те молим, мила посестримо, Спанп доље у Котаре равне, До мог побре, Јанковић Стојана, Те му кажи што је п како је!« Кад је њега вила саслушала, |
То -је она једва дочекала,
Па одлети у Котаре равне,
До јунака Јанковић Стојана
И овако њему говорила : »Мили брате, Јанковић Стојане. Вако те је Иле поздравио,
Да га дођеш окајати мртва, Јер је њему мука додијала
Од онога Љевљанин Алије, Свако јутро њему долазећи, Па му чепа по гробу јуначком. М зове га на мегдан јуначки, Пеује Турчин п женом назива; А знадеш ли, мили побратиме, Мртва глава, не чини мегдана, А не пије црвенога вина!« Када Стојан ријеч разумио,