Bosanska vila
ју“ 7. кг
_ Стр. 862
1
1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1905
а. Ки » "= 5
по сајмовима и долавио у додир са свијетом, својим радом, поштењем и свијетлим карактером, задобијао је све више пријатеља и познаника, а тиме и својој радњи стицао све бољег гласа, тако, да је важио као један од најбољих наших златара. За то је п радио боље од свију својих другова. Често пута није могао одолијевати и посвршавати све, што му је наручено. Нарочито је спремао много робе за вашаре.
Покојни Мићо није био згрчене руке, па да трпа грош на грош и робује виш новаца, него се одазивао гдје год је нужно било. Нико није изишао из његова дућана, да је на њега зажалио. Нарочито је добро угледао сиротињу, која га је вазда хвалила и Олагосиљала. Он је истина добро зарађивао, али је и трошио и то не у какву беспослицу, него увијек на добротворне и просвјетне сврхе. Он је помагао цркве, школе, сиромашне ђаке, куповао књиге, листове и одазивао се свакој добротворној установи. Био је члан утемељач српског пјевачког друштва »Слоге,«
Осим тога у његовом дућану била су вазда отворена врата сиромаху и златарском раднику. Чим који радник остане без посла, ако нигдје нема рада, код њега би нашао рада и то више да се сиромах помогне, него што му је требало.
У сваком напредном подузећу Мићо је био међу првима. Кад је оснивано српско пјевачко друштво »Слога« ш он је био међу покретачима радио је заједно са попом Стевом Тривковићем, Николом Кашиковићем, Ристом Макепмовићем, Димшом ДрагиБевићем и покојним Илијом Илићем. Колико је пијенио »Слогу« види се по томе, што је био троструки члан њезин: судјеловач, помагач и утемељач уједно исто доба. У одбору је био три пута. Па није му доста било ни то, него је и жену уписао за члана утемељача и помагача, шћер за помагача судјеловача, а матер такође за помагача. Обзиром на. толику његову љубав пожртвовање за друштво, а цијенећи његове заслуге око оснивања друштва, главна скупштина изабрала га је за почасног члана.
Покојни Мићо гдје год је требало одазвати се и морално и материјално није жалио. За то је уживао особито поштовање, јер је свуда и на сваком мјесту заступао свој еснаф свјесно пи поштено. Гдје год је требало да Срби Сарајлије освјетљају свој српски образ, па је на њега коцка пала, никада се није уклањао, него је вазда о свом трошку ишао тамо, гдје је био изаслан. Тако је био народни изасланик о преносу Вукових костију из Беча у Биоград ваједно са попом Стевом Тривковићем, Стјепом Сршкићем, Пером Јевтановићем, Николом Кашиковићем и Лазом Пупићем. Такође је био као изасланик друштва »Слоге« на Змајевој прослави педесетогодишњице у Загребу заједно са попом Љубом Нико-
»Просвјете,« >Књижевне Задруге,« и т,д.
лићем, Ристом Максимовићем, Николом Кашиковићем_
и Јовом Пешутом. Још је бпо на Гундулићевој тро-
слави у Дубровнику и на прослави двадесетпетого-
дишњице српске читаонице у Бањој Луци.
"На чешкој изложби у Златном Прагу био је са својим рукотворинама. Ту је био одликован сребреном медаљом, а његова домаћица, гђа Мара, златном медаљом за своје женске радове. Он је градио онај
красни вијенац, што је положен на нови гроб Вуков“
у Биограду, као дар Срба Сарајлија. За српску цркву у Никшићу, у Црној Гори, градио је неколико кандила, што их је поручио покојни митрополит Сава. Оковао је руку св. Василија Острошкога и прило-
жио као свој поклон, за спомен кад је био под Острогом. Осим тога многе наше цркве диче се ње-
товим рукотворилама Најбољи су му помагачи у раду били: његов брат Гавро Авдаловић и Симо Митровић, који п данас руководи радњу и заступа еснаф у народним стварима.
Покојни Мићо Авдаловић био је збиља један врло вјешт п даровит златарски мајстор, са којим се можемо поносишти, само што ми не знамо цијевити таке раднике. Колико се пута десило да напш имућ= нији Срби донесу какву покварену сребрену, или златну ствар туђинцу златару, мислећи зар гдје туђинац има богат излог и уређен дућан, да више п зна и више вриједи од наших занатлија. И тај би примио ствар, па не знајући је поправити, послао би је Мићи Авдаловићу. Тако би власник оне ствари двапут више платио и не би знао ко му је то урадио. Мико је био вазда скроман, алш вриједан мајстор. Није знао, а није ни волио своју радњу дизати на велико звоно. Њега је његов рад и хвалиош препоручивао, а његово добро ш родољубиво српско срце, узвишени карактер и свијетао српски образ препоручивао га је свакоме, ко је с њим имао посла.
Али гдје је среће, ту је ш несреће. Таман у најбољем јеку рада снађе га недаћа. Једне ноћи не-
„познати лопови обију му дућан и однесу све што је
било боље и вредније из дућана. Колико ми знамо, тада је оштећен био преко 4000 круна. Али то га није помело у раду и није му наудило дотле стеченоме лијепом гласу. Он је брзо опет довео све у свој ред, но шипак га је то. пекло и гризло тако, да је од тада почео поболијевати, док га доцније болест баци на постељу. Несрећна сушица полагано је ровила п тровала његово снажно тијело, док га за годину и нешто више оћера п у гроб 16. фебруара. ове године. Спровод му је био врло сјајан. Два говор= ника оцрташе његова лијепа и свијетла дјела.
Но ма да је нестало тако добра и честита домаћина и мајстора, његова фирма и данас постоји. Његова жена предузела је и продужила радњу послије његове смрти. Па, и ако се данас осјећа