Bosanska vila

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1903.

Стр. 88

Бр. 2.

на неке љубавне разговоре, искавујући принцу своју наклоност. На ову наклоност Адил Кирај, по своме господском поносу, показа се мање више хладнокрван рекавшш, да су то само правне жеље, које њега ни мало не заносе. Е

Шехријара се изненади. Брво окрену разговор на прече државне послове. Тако остаде код принца готово два сахата. На поласку рече му, да ће сјутра Перихана разговор наставити, пошто је она у то доба дежурна у двору

Шехријара мишљаше да је она једина у мипости то вољи принчевој, па јој би зачудно шта се то окрену па једаред. У том помисли да нијесу какве Периханине сплетке» Оне Перихане, којој је Шехријара чинила доброту у сваком погледу, чинила јој је, као што се дјевојци па уљудности мора чинити! Али шипак остаде при својим мислима и жељама.

(Маставиће се)

И нео

0 сну и прорицању из снова.

Од Дра Бранислава Петронијевића.

(Наставак )

С дно од најдубљих питања научних и филозоф-

> ских лежи у томе, да ли наша свест апсолутно престаје у стању дубоког спавања, другим речима да ли је наша свест, кад изгуби преставе јаве, увек испуњена преставама сна. Ово пштање, од којега на крај крајева зависи ш пштање, да ли је наша душа допста бесмртна или не, старо је колико је старо и људско мишљење, и на њега су дата два сасма супротна одговора. По једнима у стању дубоког спавања наша свест нема снова, нема никаквих свесних

садржаја, дакле, што не значи ни вшпе, ни мање, до

да се она апсолутно прекида пи губи, да у сваком моменту кад заспимо наше ја фактички умшре, нестаје га, п сутра дан се само, и то у апсолутном смислу поново рађа. Још је стари Омпр казао да је сан сличан смрти, мислећи при том више на сличност стања у коме се налази организам човека, који "сања, са организмом мртвог човека; али кад би онп којп тврде да је стање дубоког спавања без снова и без икаквих других свесних садржаја имали право, онда би Омпрова изрека шшла много даље, онда би стање спавања допста била смрт наше душе пи ако не нашег тела. Друга група пеихолога и филозофа тврди на супрот овом екстремном одрицању сваких садржаја у стању дубоког спавања, да је у томе стању душа наша у ствари много богатија свесним садржајем него и на самој јави, тако да је један пеихолог тога правца отишао дотле, тврдећи »да ми живимо само у колико спавамо а чим се пробудимо, почињемо умпрати.« Ови психолози узимају да се душа. у стању дубоког спавања потпуно ослобођава тела, да се тада отреса шшне,« материјалног тела свога, пи да хити далеким регијонима тога света, где јој је порекло.« Без сумње да је све ово фантазија, ми се, кад се шробудтмо не сећамо, да смо били у некаквим вишим регпонима света, а ко се тога сећа, значи само да је сањао, а није реч о сновима, којих се сећамо, већ о сновима онога дубоког стања спавања, које је тако

чак

»пра=

дубоко, да се ничега не сећамо што је у њему било. Несумњиво је дакле, да стање дубоког спавања не може никако бити пспуњено ни обичним сновима, а камо ли каквим свесним садржајтма, који би били још много познатији од садржаја. јаве. Питање је само, да ли наша душа, кад нема снова, у опште нема никаквих свесних садржаја, што већина пеихолога оне прве групе сматра без икакве даље дискусије као очевидну ствар. Међу тим, ствар ни мало није очевидна. Кад би се наша свест у сваком моменту кад заспимо, апсолутно прекидала, опда би наше ја свакога дана умпрало, а јутром се поново јављало: Међу тим наше ја, сваки од нас је апсолутно сигуран у то, да је његово ја оно исто ја, и то баш оно псто које је било и јуче. Уверење свакога свеснога индивидума о истоветности његовога ја за све време његова живота говориш за то, да се наша свест у моменту кад заспишмо, не губи потпуно, да она на неки начин остаје. Како и па који начин она може остати: без сумње само на тај начин, ако у моменту кад заспимо наш свесни садржај не шшчезне потпуно, ако остане ма и најмањи делић његов. Стање дубоког спавања у томе случају отло би истина без снова, али не без пкаквог свесног садржаја. Свесног би садржаја било, само би тај свесни садржај био тако минималан, да би био потпуно недовољан, да нас учини способним, да будемо свесни спољњег света п себе.

После овога краткога излета у регионе више мање метафизичне, да се вратимо нашем опшсу појава сна. Рекли смо да су преставе сна слике сећања, које се као такове не односе непосредно на саме спољне објекте, већ услед мировања чулних органа испуњавају свест тиме, да она потпуно верује у њихов реалштет. Али'не само, да су преставе сна независне од чулних утисака, оне су независне и од саме специфичте радње духа, оне радње духа, који свесно одваја и контролшите преставе јаве, на оне од воље или пажње, или боље речено, ова друга независност наступа услед