Bosanska vila
1904.
БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Бр. 6
бар 10
— Кајмакаме! —- рекох озбиљно два моћна сина, који путујемо "шином. Не волимо да гледамо, како се испред наших · очију кажњавају зликовци. То нас вријеђа. Мораш знати још ито, да је робовање забрањено у земљи султановој и да нико не смије тући или убити слугу, прије, док му ти најпре не пресудиш. Кад се вратим
Ми смо
_у Стамбул, јавићу то вишем суду, и то што јавим
_неће ићи у твоју корист. Не могу даље остати
ондје, гдје је моје достојанство на такав начин уври__јеђено. Хобете ли и ви са мном, Дафлејр — рекох пријатељу.
- _ _Удаљисмо се полако од гувернера, на кога су
моје ријечи направиле јак утисак. =— Емире! Извини! Остави! — повика кајмакам у очајању. | | Не одговорих, већ наставих свој пут. — Та остани, молим те, — викаше гувернер. — Алах еманет! — поздравих га хладно. : =— Изађох из агине куће. На путу оретох се с консулом. -
= Одлавим! — "рекох му.
— Зар тако брзог — упшта он.
= Да. Пођимо часком вашој кући, да узмем коње. |
=—- Зар Бете у ово доба отпутовати 2
= Да.
— А за штог
– = Увриједио ме кајмакам. Хоћу да улучим ову згодну прилику, па да напустим позорницу Моје пошљедне авантуре.
= Шта, увриједио вас је кајмакам Је ли мо-
__гуљег
Испричах му све. Он одобри мој поступак.
— Останште бар ноћас код мене, — рече ми
на пошљетку. — Морам стићи пријатеље.
= Онда ме иввинште! Али за што пије оте одмах пошли е њима. -
(5 | ђ. | = - ==
Чу ве је мирно. Спустило се вече,
С Ввезде треште ко алемш мали А на Неви, што с жубором тече, Играју се зеленкасти вали.
У
Час њијају пароброде лаке, Што их видим ша даљине јасно, Час дирају месечеве враке, Па их љубе, па их грле страсно.
под осјенком пади-
Ил' дирају галебове зиле, „Што по реци као муња плове, И жубором из прошлости миле Буде давно успаване снове.
Слатки лахор, галебови, Нева, Њезин жубор, па и вече благо, Чини ми се све к'о дами пева: Далеко је све, што ти је драго!
_— Хтио сам им вамести траг. Сад је све готово.
Ме ће нањ наићи. Кајмажам ме се боји и неће му
пасти наум, да помогне ари изнаћи булу. Он је. уерок томе напрасном одласку.
(Стигосмо консуловој кући. Стискох а томе
ваљаном човјеку, 0 коме ћу сачувати увијек најбољу
успомену. И ако сам му био непознат, он ми је по- —
могао свим могућим срествима доћи до циља. Увјахаомо наше коње и пођоесмо.
На путу се сретох с кајмакамом | и с његовом | пратњом. 0
= Одпавиш дакле, емиђе 2 — упита ме гувернер. = Одлавим.
= У ово доба2
— Нећу ни часа више остати у овој вароши, = Нијеси ми: дакле опростио
= Волим те и поштујем. Али аги нећу никада: опростити. Гдје је оно
= Код своје куће. |
— Зар му нећеш помоћи да пронађе булу
= Нећу, јер те увриједио. Он је узрок што одлазиш љутит. Није заслужио да му помогнем.
— Тако је. Алах еманет! |
= ЕЈ садиле!
Јахасмо цијелу ноћ.
Сјутра у један сат стигосмо у Виташте, гдје затекосмо младенце, који тек што бјеху стигли. __ Српски свештеник прими нас најљубазвије у свој дом. Остадосмо -ту два дана, па се растадосмо. Младенци и срећни рибар, који по Дафлеју бјеше
"још увијек мајмун, али драгоцјени мајмун, пођоше _ према Охриду, а Дафлеј и ја према Солуну. Растанак бјеше подужи. Младенци не престајаху благосиљати
нас и исказивати своју захвалност, а рибар се непрестано клањаше до земље.
Најзад се растадосмо, као што бе ш ја растајем са стрпљивим читаоцем.
С НМевиних обала.
= А _ Често пута, кад је ноћца тија,. Крај обале седим самац тужно, Слушам звуке, што лахор извија По пучини 6 таласима дружно.
Чавом чујем где двојница свира, Када пастир за овцама пође,
Ил' ми е' чини ко да драго дира Своју драгу кад вечером дође.