Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 27

преко њега Богу обраћају у својијем потребама — слиједи дакле, да је он дужан са својијем душевнијем и срдачнијем саучешћем поткријепљавати молитву, коју приноси Богу за друге ; дужан се управо приближити Богу, како би његова молитва за друге била уважена и услишана. С Друге стране, када се свештеник у цркви тако моли Богу за друге и када људи у цркви виде и познају, да свештеник баш од срца и знацима свог особитог саучепгћа прати њихове молебне потребе: тада ће и они боље уважавати свештеНикову молитву, побудиће се на већу побожност И укријепиће се још јаче у њиховом убјеђењу и вјери, да су њихове молбе и прошенија, са којима се обраћају Богу преко свога свештеника, доиста приступачне Богу, те ће кроз то све више и више тражити од свештеника, да се за њи у разнијем њиховијем потребама и прилнкама Богу моли. Осим у цркви, свештеник је више пута принуђен да неке свештене службе сврши у парохији или нурији, која му је повјерена од више духовне власти. При такијем случајима свештеник ваља да се понаша и влада онако, као што се од њега у самој црквп захтјева, пак да буде скроман, побожан, богобојажљив и да својијем добријем примјером у томе побуди и друге, који би се око њега онда нашли. При свакој такој прилици свештеник је дужан поучаватп своје парохијане, а међу тијем дужан се чувати, да се не би с њима упуштио у што које разговоре, које би их могли саблазнити. Поред тога, свештеник ваља да је усталац и да је на позив својијех парохијана, да крсти болесно дијете или исповједа и причести болника — одмах готов и спреман отићи у парохију па му то н ноћу било, јер кад би свештеник пренебрегао то учинити на вријеме, показао би тијем, да му ни мало не лежи на српу спасење повјерених му душа; а показао би уз то, да је равнодушан према оној великој одговориости и тешком гријеху, који пада на душу свештеника ако би случајно са његове кривице, са његовог нерада, лијености и немарности умрло му у парохији дијете не крштено или болесник не исповјеђен и без причешћа. Исто тако и за друге богомоље, на које би позван био у парохији, захтјева се од свештеншса, да је спреман на вријеме у парохију стићи пак да их свршн на задовољство својијех иаро-

хијана. Ако се при томе деси, да је свештеннк запријечен другијем каквим послом када га парохијани позову за обављање некијех богомоља осим крштења, исповједи, вјенчања и причешћивања на смртној постељи: тад може свештеник у споразуму са својијем парохијанима у неколико и одгодити вријеме у погледу свршавања истијех богомоља као н. пр. за свећење водице, молитве у благу и т. д., јер те потребе могу да трпе одлагања. У том случају нужно је, да свештеник на сваки начин опредјели дан и час, који би сходан био и за њега и за парохијане пак да се оног опредјељеног часа строго придржи и да онда без икаквог изговора обави дотичну богомољу, на коју је позван био. По дужности својој свештеник је дужан или прије или послије обавити сваку потребу и службу, за коју би позван био у парохију и за то није лијепо ни сходно његовом узвишеном звању, да се он љути, инади и покаже незадовољан, када га ко позове у парохију за једну или за другу службу и потребу, јер би у том случају морао раздражити своје парохијане и довести их до тога, да постану равнодушни и немарни прама свакој свештеничкој сЛужби и вјерском обреду, Ако се свештеник нађе у својој парохији као нечији гост или просто као поејешилац у којој кући своје парохије, и онда треба да је при ееби имајући у виду свагда своје високо звање и службу. Као служитељ цркве свештеник треба, да у вријеме гозбе какове избјегава оне куће у парохији, за које му је познато, да се одају сувишнијем и не свагда прнстојннјем увесељгнима; а да већијем дијелом похађа и буде гост онијех и кућа породица, у којпма царује и влада благопристојност, умјереност и ред, како при домаћијем обичнијем гозбама и славама, тако и у породнчном општем животу њиховом. При такигозбама и састанцима свештеник је дужан пристојно се понашати и тежити за тијем, Да његова добра и блага ријеч и кротко понашање уроди код присутнијех добријем плодом. Најпосдије у иородичнијем одношајима живота свог, ваља да је свештеник као и у свему осталом прпмјер и образ другијем. Он је дужан старати се, да између њега и жене му влада потпуна слога, мир и љубав; да буду једно дру гом вијерни н снисходљивп, а уз то усталци и тродољубиви помажући једно другом у свачем^