Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 114

Према томе дакде није никако истина да начело Исуеа Христа подлежи поднебљу, нити сам ја то казао, него људи живећи у разним поднебљама разно су прпмали и схваћали нове појмове. Начело науке Христове било је и биће непромјенљиво за вјечита времена, а људи нак мјењају се и мјењаће се не само по климатским одношајима, него и по добу своје старости, начину свог живљења, температури свога тјела, својој околини. Све то упливише на човјека, на његову мисао, на његову моћ појимања. Незнајући за ово мислио је ваљда г. Јелић да на мој рачун дође до јевтине славе „критичарске", али је у исто вријеме заборавио — а то није смио заборавити — да „И ми коња за трку имамо", к'о што вели народна пјесма. Г. Јелић замјера ми даље, што се према данашњем одношају свештеника к народу не слажем са апостолским поздравима. Нећу на ово ништа. да одговарам, јер сам моје назоре довољно оправдао у мом чланку, но ћу сада само то примјетити, да тврдње којима моје назоре поткријепљивах, нијесу једностране, као што се то чини г. Јелићу, и то доказујем овим: Лрво , изрази такови потсјећају за вријеме проповједи слушаоце на тјелестност свештеникову, а то не треба да буде, јер у том тренутку свештеник заступа самог Снаситеља; Друго, свештеник као заступник Христов јест пастир у повјереном му стаду, те као такав има да савјетује п поучава, дакле да врши очинску дужност; Тре%е, свештеник као савјетодавац више ће важити, кад буде као духовни отац радио, него ли као брат међу браћом; ЧствЈМК), народи за вријеме проповједања апостолског бијаху пристуначнији појму ,,брата" према страном човјеку, него ли појму „оца"; и 1/етао, народ сам сматра свештеника као свог духовног оца, те га као таковог свагдје и поздравља. Противу овога, које је мој чланак на дотичном мјесту донио г. Јелић није у главном, што ја сам не би већ дотакао био, ништа навео. На нешто ннје никакве примјетбе дао, а нешто пак порицао је, без да је то порицање оправдао, а на посљетку рекао је: „Није довољно мислити само на то, ако парохијанин зове свештеника „оцем" и вели „благослови оче", да разумије у духовном смислу". Овим, дао је г. Јелић јавно

свједочбу о плиткости свога мишлења. Та Бог га видио, како ће га друкчије разумјети него баш у духовном смислу. Ту нема десет разних путева. Хрпшћанин мора имати појма о свештенику, кад га тако поздравља, или као о оцу духовном или као о оцу тј елесном; ту трећег изласка нема. Па пошто г. Јелић вели, да то није довољно, ако парохијанин зове свештеника оцем, да се то разумије у духовном смислу, онда нама сиромасима не остаје ништа друго него да вјерујемо у могућност да кад Хришћанин поздравља свог свештеника ријечју „оче" може га подразумијевати и у тјелесном смислу. — Дакле, без обзира на дјетињарије г. Јелића, народ назива свештенпка „оцем" баш за то (да се послужим његовим ријечима) „што зна, да га он тајнама и учењем подиже у животу духовном". Н1то наведох, сасвим је довољно и мислити и вјеровати, да Хришћанин назвав свештеника „оцем" потпуно га подразумиј ева у духовном смислу. Г. Јелић отпочео је даље доказивати оно, што ја нијесам никако ни порицао, на име, да су алостоли називали људе хотимично а не нехотице „браћом", па је том приликом навео такав један цитат, да ме је лично благодарношћу обвезао, јер се и ја са њим на истом мјесту објаснивши му смисао онако како гласи за доказ мојих . навода могу послужити. Г. Јелић наводи: „Апостол Павде вели: И ја браћо немогох са вама говорпти као са духовнима него као са тјелесннмм као с малом дјецом у Христу (кор. 1. 3, 1.). Па дотле док се он бави доказивањем о томе, да су : апостоли називали људе „браћом", и док оправдава те назнве апостолске, које ја никако нијесам ни порицао нити неумјеснпм сматрао — ја ћу се зауставити ондје, гдје апостол Павле говори: „немогах са вама говорити као са духовнима него као са тјелеснима". Ако апостол Павле назива своје присталице „браћом", а притом им овако говори, па зар то није доказ, да бн он с њима хтјео као са духовнима да се разговара. Они су тјелесни а по тјелесности сви су „браћа", па Апостол жели препородити их духовно као што је и он препорођен, те да му постану дјеца. Јасан доказ од стране г. Јелића, да су и апостолп жељели, да лакши тједесии појам „браћа" замјене са тежим духовним појмом духовне дјеце према духовним оцима. А да еу томе тежили доказао је г. Јелић у својој збуњености и овим цитатом (на чему му вјечито хвала) : „Дјечице моја, коју