Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 143

леографије, да нам се приказују у нздањима што вјернији снимцн. Кад нмаш факсимнле, можеш бити миран, ма баш и била погрјешка на камену, знаћеш да је није скривио преписач, већ каменар. Не мојте забога мислити, да еамјаи колико вјешт епиграфици. Ја тек умијем којекако комбинацијама, гдје има више паралела, погодити или наслутити смисао, какав би требало да буде; Зато не бих ни могао, да ме срећа понесе у Босну, од велнке помоћи бити Вама у главноме, т. ј. у снимању. То је ствар Ваша и вјештина Ваша. Ипак да буде прилике хтио би и сам, да се може управо у Вашем друштву обићи оне крајеве. Бнло ми је мило, што је мој чланчић нзазвао Ваше писмо. Остајем на услугу Вама и нашој науци. Поздравља Вас Вапг ноштовалац В. Јагић. Тако је г. Јагић узео под моје окриље овај големи рад, па ми је то било од велике утјехе, јер п његова морална потпора, доста може. Прије него је г. В. Јагић написао у Гласнику споменути преглед то сам мнслио ја, да приопћим али, кад се објелодани у Виестнику барем стотину натписа, јер ми се чинило прерано. За сада је био довољан сиоменути преглед чувенога госп. Јагића, а навластпто кад сам био јур објелоданно год. 1887. у 108 бр. (16. септембра) Сарајевскога Листа довољан преглед. Ово све ннје било доста, но је г. др. Ћ. Трухелка написао још ове године чланак „Стари босански натписп у бр. 32, 33 и 35 загребачкога Виснца^ па је ту подобро исцрпио градиво, ал' незнам зашто није ни најмање сучитирао дотичне изворе, па се некако није хтио ни да смилује, те да каже како се је досада развијала та наша ениграфика, то како се обичаје споменути код изображенијех народа. Мислим, да сноменути мој преглед донекле иопуњава преглед др. Ћира Трухелке, па ми је до дужностп, да га овдје наведем: V. | Биљешке о старинаш у Босни и Херцеговини од Вида ВулетиИа-ЛукасовиЛа. Старинар и књижевник г. Вид ВулетићВукасовић са Корчуле нзвијестио је нрекјучер у сједници одбор овд. музејскога друштва о сво-

јему путовању по Херцеговини и Босни, и том приликом је нроговорио о значају натписа по Босни и Херцеговини. Из те бесједе велецијењенога старинара и књижевника народњег доносимо овдје некоје биљешке, препоручујући их пажњи читалаца нашијех. 1 ) I. Осим класнчннјех народа, без прећеривања никакав народ има тако разноврстну множињу споменика као то наш народ у Херцег-Босни. Ти су споменици постали за индиненденте доби бива особито почимљу ХП. вијека и долазе до кулминације XIV. в., а почимљу лењати ХУШ, в., докле ето видимо просте грађене гробннце, па средње и мање крстове. — Стећке су понајбоље дизали сљедбеници народне босанске цркве, а свијст јих зове различитајем именима: Богумилима, Патаренима итд., а они су се измсЈју себе звали ЂраИом и Кристјанима . . . Овдје није питање, да се бавим, да ли је истинито, да су они били огрезлн у тако грдне заблуде као Манихеји, ал' свакако без велика околишања, они нијесу таки били, него су јим се прпшиле многе гријешке, за што они нијесу ни знали, а то од Византа и од Рима, каонути од људи, те нијесу разумјевали народне босанске свештенике. — Као готово сви народи у ередњој доби, тако су и присташе народне босанске цркве обукли чисту Кристову вјеру слутњама о невидивому свијету, те су персоннфицирали неке отајне силе, па се борили проти њима постом и молитвом, а да душа дође у свјетлост . . . . Мртве су особито штовали, каонути душе које су прешле у свијетлост, те су им с тога дизали колосалне споменике, а ти се споменици дијеле на ттоједине , на породичне и на оттКе некрополе. Славној господи некажем о облицима такијех споменика, јер им је то веома добро познато, ал ћу само натакнути, да су на споменике ударани фунерални обреди , бива што се односило на кармине јали на седмине, као што се то провлачи и дан данас кроз народ једне и друге цркве. Осим тога ударана је на споменике слика из ј уначкога и ловачкога живота; каонути што су Слављени, као и сусједи јим Нијемци, обикли се за рана на турнире и на рогоборну ловачку буку, те стога виђамо по стећцима јелене, дивокозе, *) Број 108 — 10. сентембра 1887. Сарајевски Лист 2*