Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 147

светити за епископа, те је одбио захтјев бечке владе. То његово одбијање није било повољно бечкој влади, што се види и из њеног одговора. Сазнавши за поменути поступак г. администратора Арсенија, Стефан Љубиша, посланик на царевинском вијећу и вођа Србаља Далматинаца, напигае 14. јуна 1871. тадашњем владици пакрачком Никанору Грујићу писмо, у ком му се жалио на поступак г. Арсенија, које пнсмо под I. у цијелости ниже наводимо ради своје историчне вриједности. На исто ЈБубишино писмо одговори владика Никанор 30. јунија исте године, у ком је правдао поступак г. Арсенија. И исто писмо ради своје историчне вриједности наводимо ниже у цијелости под II. Кад је на предлог предсједника угарског министарства грофа Мелхијора Лоњаја, и министра просвјете н црквених послова др. Теодора Наулера, кр. ријешењем од 17. августа 1872., администратор г. Арсеније Стојковић у милости разријешен био од администрације карловачке митрополије, а владика пакрачки Никанор Грујић наименован био за администратора карловачке митрополије, то се бечка влада обраћала и њему с молбом и позивом, да посвети г. Герасима за епископа, и он јој је 13. децембра 1872. одговорио, да то не може учинити из разлога наведених у званичним дописима од 1871. бившег администратора г. владике Арсенија. Послије давнашње жеље бечке владе и многогодишњег преговарања, 23. јануара 1873. буде установљена черновичка српско-румунска мнтрополија, под коју подпадне и далматинска и бококоторска епархија, и черновички митрополит са далматинским владиком Стефаном Кнежевићем посвети 9. маја 1874. г. Герасима за епископа бококоторског. Поменута писма до словце гласе: I. ЈБеговому Преосвешшенству Гоеиодину кир Ника■нору ГрујиЉу, ирав. еиискоиу у Карловце.. Високопреосвештени господине! Послије двије године стратне борбе, и у пркос сваког рода запријека, Бока доби једном давно очекивану своју епархију. То је ]едан знаменити догађај у нашој црквено-народној

повијести, јошт знаменитији кад промислимо да се је збио у једно доба, гдје свјетски нагон тежи жали боже на обарање или стијешњење достојанства и кругова црквенијех. За овај подвиг, крунисан тако сјајнијем I успјехом, ми се Бокељи надамо похвале са стране српске јерархије, но од куд би морали пунијем разлогом очекивати, да нас сунце благочестија огрије, морам душевном жалошћу констатовати, да нас лед зачепице бије. Требало је доста времена и муке, док се склонио г. намјесник патрнјархов (т. ј. владика Арсеније Стојковић) да призна нову Боке епархију. До душе ја не знам на којему материјалному закону опочијева власт архијепископа карловачког на српске епархије, које нијесу сретне удружене бити карловачкој јерархији, но Бокези и у опште далматински Срби жељећи ту власт фактично признати н мимоићи мукло сваку каноничку препирку, својевољно се подвргли једноме удружењу које нас лишава сваког права а саме дужности прти, шта више наше жарко родољубје гони нас толико далеко, да би жељели ступити и у ужју и ближу свезу. Сад пошто је горехваљени г. намјесннк признао епархију Бокешку, пошто је Н>. В. благоизволпо именовати новог епископа, пошто је овај већ у Беч дошао, клетву положио и овдје чами ево готово четири мјесеца, сад велим госп. намјесннк не ће да га освешта, но се испричава наводећи, да је стара и постојана праксис у карловачкој јерархији, да без архиепископа не могу се епнскопи постављати. Премда по покорном мом мнијењу овај навод госп. намјесника ннје основан, ја ипак не ћу да мислим да се ради приликом освећења епископа которскога какву пресију учинити на Сабор да патријара бира. Кад је могао г. намјесник признати нову епархију и предложити новог епископа и тако без митрополнта свршио главну ствар, ја ћу мислити да је освећења сљедствена и подручна ствар, јер ко хоће циљ, треба да прими и срества, која к њему воде. Оцјепивши Боку од далматинског епископа а оставивши ју ацефалну, госп. намјеспик неотице оградио је тамо такву неред и анаркију у црковне после, која без скорог лијека може до душевне пропасти довести 40 тисућа српски душа. Није ли било