Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и б

је на њих нападао са трешњевим топом, па до скорашњег доба. Дакле ево нас и у Ерцег-Нови. О њему приповиједат, као и о његовој у сваком погледу љепоти, треба вјештије перо, не само у писању, но и у знању историје. Писања о овој лијепој п знаменитој српској вароши, боље рећи приморском граду наше јуначке „Боке Которске". Овђен ја упућујем на српску књижевност тражите и читајте о српским земљама, крајевима, градовима и варошима, но не заборавите и наших славних цара задужбине цркве и намастире. Бити у Ерцег-Новом, а не виђети српску светињу манастир Савину; то не може бити; а особнто у доба кад у њему љетује „сав Србин", манастирски највећи ктитор, приложник и уредитељ, високо пр. Епископ Боке Которске, добрн старина и отац Герасим Петрановић. Бзему доћ у госте, па још са нашим старцем митрополнтом Перовићем; запста је за мене срећа и велика част, а и добит. Виђет манастирску чистоћу, ред, рад, међусобну љубав браће калуђера, ону велику оданост према старјешини, онај неуморан рад око манастирског „перивоја" ; заиста је једна лијепа школа и за мене, а камо ли није за калуђере. Ту би требао, да отиде свакп онај који зкели постатп управитељем намастира, па нек учини један добар преглед, а по томе „иснит 1 '. А шта ћу да говорнм о љепоти, сјају, украсима и старинама ове свете обитељи, коју основаше, смиренп калуђери наше Ерцеговине ? Шта друго до: слава! трудбенпцима око овог манастира, а на првом мјесту преосвећеном г. Герасиму, нек му је слава и српска хвала". -— Дочек не само од преосвећеног но н од браће Новљана, а на првом мјесту доброг Србина градоначалнпка Ш. Гојковнћа, био је . . . као у српској кући, као што сам Србо умије и зна дочекати, јер му то и старина доноси. Нек ми не замјере Срби Нбвљани, што не умијем све да искажем што према вама осјећам, ја само велим: Хвала вам српска! Виђети вас, ваш род, ваше србовање, значи стећи непропадљиво благо, поучити се како се бори и ради за славу Срба и српског имена; а то нам кажете са оном српском тробојком на • бедемима старога града а из доба наших краљева, коме ни „шпањолека бастиона" славе не потавни. У борби је живот! а то сте нам стотинама пута показали на догледу сињег мора, на по-

Стр. 155

гледу Ловћена Кривошија, Суторине, па и „Видова врха", на који ево сад крећемо а веома кличемо; „3 Богом" остајте! Гостољубље српско бијаше у правој својој боји за столом манастира Савине, онако смирено, као што и доликује према мјесту, као и пред лицем два смирена старца Герасима и Серафима; но у дому, у фомилији драгог Гојковића, бијасмо ушли у дом Српски, Хришћански, у дом у коме свако чељаде, а особито домаћин и домаћица, на своме веселом и српском лицу, показиваху: сретан је дом ђе долази гост. Тако је! али моје ријечи, који бијах уз преосвећеног Серафима, гост овога дома, не могу преставити ону лијепу српску трпезу као ни описат моја оејећења тога тренутка! Па није ни ово на одмет! Загријавајмо се, чувајмо се и на дому и на путу, па н овако: пишући по коју од срца, ка срцу! Пошавши на коњма у подне, а у очи мале Госпојине, из дома г. ПГ. Гојковића, за Видов Врх, или боље рећн за село Мокрине у Далматинској граници, размишљах о свему што нас срете у овоме српском граду. Онај народ, оно народно свештенство, оно брујање звона, које одлијегаше и морем и сиједим кршем, — даде ми доказа: да није лахко Срба поцијепат, раздвојити, брдом и долином — сви једно мислимо за унаиређење и спас Српства. Опраштање, праћење и друго са преосвећеним Петрановићем, као и са осталим бијаше усрдно под ону српску; а пут до Мокрина весео и пропраћен дивним народним понијевкама пратиоца и сретаоца, а освјештан звуцима звона са оближњих цркава. — Вече је! па добро, ево нас и у Мокрине у госте пречасног пороха Лазаревића. Гошћење, за гошћењем, дочек за дочеком: е па шта ћеш, владика се дочекује! Све се узжурбало, а све иде у реду, што се зачудих, јер се обрех у дому као да је у сред „шехера". Свак задовољан, а лице домаћина отсијеваше: задовољством. Ноћиште, вечера и српско „сијело уз српске гусле и разговоре — прође у најзадовољнијем реду; — те у јутру сви здрави и весели, кренусмо, пјешачећи на Видов Врх на свети посао, на освећење храма, а у славу српског цар Лазара. У своје вријеме, ето нам и сиједог старца! Народ, са добрим својим свештеницима, као и са

В .-Х. источник