Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 162

смрт, који познаје и најскривеније тајне човјечје, н који ће рећн сваком рђавом човјеку, кад дође пред иравду ЕВегову: Не шзнајем те, иди од мене ти, који чиниш безакоње. (Мат. 7: 23.). Нечиста душа и покварено срце заборавља да чини људима оно, штао ишше да људи њему чини (Лука 6: 31.). Таки човјек заборавља на познв и друштво, у коме се родио и у комс је одрастао; не тражн утјехе у опгатој вјери (Римљ. 1: 12.), и не мари за срећу и величину своје цркве и свога народа. Таки човјек не слуша гласа савјести, тога најдрагоцјенијега блага пред Богом и пред људима (дј. ап. 24: 16.), те осуђује правог, а правда кривог, притискује сиромаха, а ласка богату, продаје лошу робу за добру, прима плату за недјела своја, споља се показује благочастпв а изнутра је пун тајних гријеха и безакоња, као што су били фарисеји, које сличава Спаситељ са гробовима, који су споља обијељени а изнутра иуни мртвијех костију н сваке нечпстоће (Мат. 20: 27.). Такп човјек проповиједа да се не краде, а сам краде, говори да се не чини прељуба, а сам чини прељубу, гадп се на идоле, а краде светињу (Римљ. 2: 22.); пун је злобе, клевете и горчине; криво се присиже п куне именом божијим; своје обећање гази; на друга свога лажно свједочи ; нема страха пред Богом, ни стида пред људнма! Видите, љубезни моји, како нечиста душа и покварено срце гомилају хрпу зала, што притискују људе, трују и потиру основ њиховој слози и љубави! Видите, како је потребно, да се бринемо за душу своју, да је чувамо од тајних гријеха! Само чпста душа носи у себи образ божји; само чнста душа познаје и прославља Бога; само чиста душа вјерује, љуби п нада се; само чиста душа ствара љубав и поштовање међу људима, а у будућем животу наслађава се рајском красотом. — Па шта да чинимо, да не залудимо у мислима и не потамннмо у срцу? Треба да се одупремо гордости и саблажњивој тежњи, како не би отео маха пламен бујних страсти и захватно душу и срце; а, ако пријеђе квасац пакости н лукавства и укисели душу и тијело, ваља да се, као што Бог заповиједа, измијемо, па да чисши будемо, да будемо, што апостол Павао каже, ново тијесто (1. Кор. 5: 7.) А чиме да се измијемо, падачисти будемо? сузома тгокајања. Чујмо, како се цар и псалмоијевац Давид умивао и чистио сузама кајања: Обраши се Госшде, избави душу моју, помози ми

Св. 4 и 5

ради милосши швоје; сваку но% квасим одар свој, сузама својима наталам тсшељу своју (пс. 6: 4. 6.). Св. јован Златоусти говори: Јеси ли сгријешио прогплачи, и гријех %е ти се оиросжити (Бесј. П. о пок.). — Покајање је општа потреба духа људскога, јер нико није без гријеха, осим једнога Ђога. Човјек не може често пута да разјасни ссби, што га тишти, сметен је и не може да се сабере. Као год што мало дијеше, кад остане иза оца и иза матере — говори св. Јован Златоусти — не може себи да представи, што му фали, и нсттресшано тугује, тако и човјек у своме тгаду и не сјеАа се, да губи своју духовну ошаџбину близину оца небеснога, али осјсИа да га нешто мори, чему не може у траг да уђе. Но није доста, да човјек сам себи даје рачуна о своме духовноме стању, а и не може осамити своју душу, прекинути јој сваку свезу са животом свијета, који га окружава, јер не може да сноси бреме свога стања, ако не даје и спољашњем свнјету о себп рачуна, ако не тражи ван себе гдје ослонца — свједока свога кајања, своје исаовијесши. Вриједност његове нсповнјестп тијем је већа, чим је значајније лице, коме повјерава своју тајну. Ако се повјери лицу, које није на то позвано, и које је без иравог моралног угледа, тада признање гријеха пред њим, не ће бити у стању, да умири и укријепи Душу његову. Опростити човјеку гријех може само Бог. По томе, потпуно се може умпритн дух, који је гријесима смућен, тамо, гдје човјек исповиједа своју кривнцу пред самијем Богом, а преко избраника божјега — свештеника, који ио власти коју му је Бог дао, разрјешава грјешника од гријехова његовијех (разрјеш. мол. у требнику) и умирује његовову савјест. Златоустн овако свјетује: Јеси ли грјешан, дођи у цркву и исповједи гријехе своје; а ако си и тграведан дођи да од иравде не опшаднеш, јер је црква и једном и другом присшаниише (Бееј. II. о пок.) Тако, љубазни! Ако смо у души чисти и добри, би ће нам и спољашњп нага живот чист идобар; јер душа управља с тијелом п уређује правац раду и животу. По томе, каква нам је душа, тако ће бити и тијело; какве су нам мисли, така ће битп и дјела. Од нечистих мислн потичу нечпста и бесрамна дјела, п на против: добре мисли рађају добра дјела; а ко чини добра дјела шо.не ириличи — говори ашстаол слава часш и мир (Римљ. 2: 10). Амин.

Б.-Х. ИСТОЧНИК