Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 II б

Стр. 169

И ту је игуман Сава из иетних жила прегао и радио те за кратко вријеме одужи манастир, сазида неке зграде, оправи здање и ћелије, и тек поче да ужива плод свога труда, кад га покренуше даље у манастир Кувеждин. II овдје је он многа добра ман. починио, и овдје се он нарадио и наморио, ал' овдје би срећнији јер га прије неколико година његово величанство праведни наш владар одликова са орденом свога имена за заслуге, а годпне 1883. лицем на Богојављење одликовага и његова светост наш патријарх Герман са златним крстом и титулом Архимандрита. Срећа му се поче надметати и он хтједе да се смири и одмори, да у миру срећно и безбрижно коју годину проведе, ал' му се ево не даде, кобни га удес неумољиве смрти себи узе. За двадесет пуних година трудна рада, које си овдје провео, оставио си лијеп спомен твоје воље и врједноће! Ал' и овдје ниси баш увијек био срећан, у оно доба заблуде народне, многу си горку чашу испио, и овдје ти человјече Божи и вјерни рабе мира недадоше, и тп слуго господњи показао си и том приликом да си молитвеник за заблудело своје стадо, јер м}есто уврједе ти им показа отворено срце пастирско и молитве којима молиш небеског Творца да им опрости. Отворио си им своја врата и дјецу њихову, твојих највећих непријатеља, обуво и одјевао, школовао и људима начинио. Па је штета, жалост, што си нас ти, велики добротворе, оставио. Али кад си већ, онда мирно и безбрижно почивај ! А нама си оставио за живота лијепих дјела и примјера с' којих ти име неће док нас траје угинути ! Много-бројни твоји ожалошћени пријатељи имају сви лијепих успомена на тебе са којих те неће никад заборавити! А шта да кажем за твојих пет врлих духовних синова, које си ти изабрао у духу посинио,

а бистро ти око није се ни у једном преварило — сви су достојне слуге олтара божијег! —-■ Они су сви уцвиљени, плачу, жале те, што их остављаш! А кад већ мораш, онда ти желе срећан пут и питају те чиме да ти заевједоче вечити спомен љубави и синовљег поштовања? Е да ли од цвјећа вјенац убави, да залога буде живе љубави? Од шарнога цвјећа свежи миомир. Педљ земног ти стана да разблажи мир? Да! то је најприличнији знак! Јер и ти њих сакупи из разних крајева па их сплете у један вјенац, направи их браћом, научи да у љубави живе, да се као браћа љубе па ти за то и они непрежаљени покојниче, дична старино, оче сиротиње, тјешитељу бједних и невољних положише тај вјенац, ал' и ако је са црним тракама онет тај вјенац нека тн је драг. Захвалности живе благодаран знак. А да ће ти годити то старино знам. Јер тај вјенац жив си ти оплео сам. Ал' не од цвјећа што вене за трен, И кога је мирис првог мраза пљен. Него вјенац то је међ вјенцима див У томе је вјенцу сваки цвјетак жив! И тај живи вјенац што га сплете ти Неувели вјенац — твоји синови. А у томе вјенцу цвјетића је пет, Ојађених срца што их гледа свјет, 1Нто ће у жалости својој големој, Посљедни ти сада одпјевати пој. Отпјеваће пјесму од које ће јек Остати у срцу живом за навјек! И јечаће живом животу до краја Та тужна пјесма — То горко вјечнаја! А ми сви овдје еакупљени ожалошћени, знанци и незнанци, желимо ти из срца: Лака ти црна земља и Вјечнаја памјат! Еувеждин 25./II. 1885.

Српском добротвору Ђорђу Николајевићу. АЕ и Митрополиту дабро-босанском, Одјекните гусле моје, Нек погледа своје синке Гласом иуним звучна јека, Дичне српске добротворе, По свој милој домовини, Как' просвјету ерпску шире Да ј' будућност боља чека. Подижући школске дворе.