Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 182

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Отворено писмо

Као одговор на критику г. Милорада Јелића свештеника (Б. X. Источник св. 9 и 10 од 1890. године), на чланак „Свегатенство и проповједањс", упућено господину уреднику истог листа од писац критикозаног чланка.

У мом чланку рекао сам дал.е ово : „ ... то вјероватније изгледа, да су се прве црквене зграде отпочеле подизати најприје у тој намјери, да се ту за стално мрошвједа Слово Ђожије, па уз то тек и молитва да се свршава", па ме на ово по зива г. Јелић да докажем. Ову вјероватност оснивао сам најприје на томе: што су први Христјани, ако не би присуствовали заједничкој молитви више губили кроз то што нијесу чули вјерске поуке, него ли што се нијесу у заједници молили, јер поуке нијесу могли редовно имати код својих кућа а молитве држати могли су на основу појма о Богу, који се налази свуда и на основу Христове изреке: гдје су два или три сабрани у имс моје, ондје сам и ја међу њима и (-Матеј 18. 20.) и код својих кућа, дакле ван опште заједнице. А послије, због тога, што ми је изгледало да је у прво вријеме Хришћанства проповједање Божије науке на општим молитвама првих Хришћана био главни дио, а чинодјејствовања у данашњем смислу није било ни из далека. Ево шта каже у овом погледу Н. Ђ. Вукићевић у „Изјаснењу св. Литургије" Сомбор 1865 Стр. 6: „Одређеног дома за скупштину у први мах није било, него су се вјерни састајали на молитву у кући једног или другог из своје средине. Уредитељи оваких скупштина били су у Јерусалиму сами Апостоли. Но почем је њихова главна дужност била проповједати Божију науку. и т. д. „У дан сунца (Г)1ев 8оНв, недјеља) бива у нас састанак на једно мјесто свију који живе по варошима и селима, па се читају колико је могуће, повјести Апостолска и списанија Пророчка". „По том, кад чатац престане читати, старешина (предстојатељ) ријечима даје наставлење, и свјетује да сљедујемо тим прекрасним прави-

лима"

„Посље тога сви

устаЈемо и свршујемо

молитве „А кад свршимо молитве, .... доноси се хдеб и вино с водом, и старјешина такође пошиље горе (Богу) молитве и благодарења колико може" .... и сви се причешћују, а онима који отсуствују, шиљу се по дјаконима".

Како што се дакле из горенаведеног види, први Хришћани скупљали су се овдје сад ондје у скупштину, којом су приликом поучавани били у вјери, молили се Богу и причешћивали се. Па ако који није био присутан тој скупштини, ипак није био лишен причести, коју су му ђакони доносили, али ђакони нијесу му могли донијети оне иоуке, која је на скупштини држата. Па ако је појединац, који не би дошао на такову скупштину био лишен вјерске поуке, и то с тога узрока, што није благовремено могао дознати, гдје ће се скупштина обдржавати; то је сасвим природно, да су људи могли доћи на ту мисао, да се на једном мјесту скупљају због вјерског подучавања, па том приликом да свршавају и молитве а да се и причешћују, јер молити се Богу могли су се и код својих кућа према горепоменутој изреци Спаситељевој (Матеј 18. 20.) а тако исто и причест у случају недошашћа доносили су им ђакони на ноге. Према овоме, што досад наведох, држим да сам оправдао вјероватност о непосредним узроцима подизања цркава. На продуцирање пак г. Јелића у изналажењу цитата да би доказао, да је црква дом Божији, храм молитве и т. д. немам шта на вести, јер нијесам ни тврдио противно, за то нека му је проста та невина забава, и то тим прије, што му иста може бити и од користи, јер том приликом чита св. Писмо, које у озбиљном и пажљивом читачу изазива смиреност, — али не могу ћутом прећи преко тога, што ме упућује „да свештеник мора да поучава и ван цркве". Г. Јелић силом неће да разумије, да сам ја мојим чланком ишао на то, да свештенство у цркви проповједа, па еасвим је наравно, да не могу ништа против тога имати, да свештеник поучава народ свагдје, гдје с њим дође у додир. Па ако сам ја навео, да је вјероватно, е су црквене зграде прије за то подигнуте, да се ту Слово Божаје приповједа, то ипак не стоји — била моја тврдња основана или не — да се народ ван цркве не треба поучавати. Овакав недосљедан закључак може се само злонамјерно створити. Ако је до сад г. Јелић нападајима својим хтјео да омадоважи мој чланак, сад је ни мање ни више окомио се и против моје личпости- не