Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 198

модерни буздовани извојеватп сигурну будућност за свој народ. Пстом је „говор" свршен а ппсол. ђеца отночеше „светосавску пјесму" са којом је литија до цркве отпраћена а народ се весео и задовољан разиђе. Е, а сад ћу да опншем „вечерњу прославу" која се обдржавала у просторијама наше српске школе. ГГрема мјесту простора је доста било, јер је могло стати до 170 душа. Сви позвани дошли су на „бесједу" осим неке господе чиновника, који сигурно неби заостали да је у мјесто српске историчне драме узет који туђи шаљив комад. Но то се нас баш слабо тиче. јер је дошао ко у првом реду треба, дошао је народ а за љега је п приређена, „бесједа" па мирна Крајина. Бесједа је отпочела са „ светосавском химном", која је врло складно отпјевана. Пошље пјесмс овдашњи наш врли учитељ Кочовић поздравио је госте подужпм красним „говором", у коме је живо нстакао заслуге св. Саве по српство и значај прославе позивајући родолубе, да не само морално већ и материјално иомоиту основатн овђе „сриску књпжнпцу", која ћс гајити мисао духовног јединства свију Срба без разлике вјере и краја. Гово])ннк је наш одиста потпуно одговорио својој дужностн! Пјесме „Онамо онамо". „Српска застава", „Дјевојка се сунцу противила" и „Коловођа" врло су лијепо и вјешто отпјеване, да се публика дивила, а пошљедну пјесму морадоше пјсвачи поновити. Овђе ћу истакнути један напредак нови — срнска омладина наша погсаза да је кадра имати пјевачку дружину. Само сложно напријед омладпно јер до тебе је свс! Па и школ. 1)еца освјстљапге образ са декламацијама „Срећа Србпнова" од М. Ђ. Призренца, „Слобода" од В. М. Јовановића и „Издајици" од 3. Ј. Јовановића. Исто тако изведена је добро п декламацпја „Спомен Впдов-дан од Ј. С. Поповића, особито кад се узме у обзир, да је наш декламатор тада првп пут на позорнпцу ступио. Иза тога не потраја мало а на позорнпцп указа се наш гуслар Василије Лаковић, — ваљанн Србин а у дивном српском народном одијелу. Бнјаше га права дивота иогледати. Око њега са страна стајале су двије дјевојчице као два анђелка а ннже уза њ' бијаше посједала лијепа кита наших грађана и сељана показујући тиме и прнјатељпма и непријатељпма нашим, како Србнн умијс цијенити гусде и да „Срб још жпии, да је јунак".

Пошто гуслар испјева „женидбу цара Душана" наступио је одмор, да се гостн окријепе бар црном кафом, кад „надлежни" (овђе разумје • вам котар. уред) нађоше за „цјелисходно" да забране држати још другог инћа и јела. Након подужег одмора настао је други и то најзанимљивији дио „забаве", јер се престављала велика српска драма „Крст и круна". Драмаје дивно и управо изванредно одиграна, да се таком успјеху нпко нпје могао надати, још кад се у г змс у обзир, да су иредстави судјеловали сами дилетанти, од којих су многи првн пут тада на позорницу ступили а сви престављачп били су у нсто вријеме и пјевачи. Сваки је у опште своју улогу врло добро одиграо из чега се види, да вриједни иредстављачи нпјесу жалили ни труда ни времена само да што боље одговоре својој дужности. Особито су пу^блику преко сваког очекивања изненадили учитељ Кочовић у великој и тешкој улози св. Саве, учнтељ Ст. Делић у улози маџ. краља Андрије, Самоило Давидовић у улозн грозног Вукана и Илија Лапчевић у улозп II. срнског часннка. Овђе морам истакнути учитеља Делића који је као редатељ био душа читаве представе. Нећу га много да хвалим; доста је да речем, да је он (премда је учитељ на комуналној основ. школи) и овај пут показао, да је спреман, да у свако доба увелича све што је српско и да нигдје не узмиче од рада за општу српску ствар. И ви остала браћо учитељи, што сте на комун. осн. школама у нашој отаџбини погледајте по Српству, чините своје, немојте да га презрете, јер би то био ваш гријех а наша туга! Иза позоришног комада нзнгравала се томбола, а затим је продужен четврти дпо, који је био намијењен срн. нар. пјесмама и играма. Тек око 4 сата по поноћи разнграна српска срца умирише се п тада се свијет кућама разпшао. Мило нам је што смо ове године међу гостнма имали лијен број браће Срба из Горажда ме1)у којима и врлог свештеника Арсенија Поновића као н честитог началника Сали-бега Куљуха. Братски њихов одзив свакога је овђе обрадовао и дај Боже, да не остане само на томе, већ да се на вриједног горашког началника угледају п сви наши Мухамеданци, па да се на свима српскпм зборовима састајемо и удружујемо. Какав је неописан утисак на народ учпнила „св. еав. бесједа" најбоље се види отуд, што се „бесједа" морала поново држати и другу вече,