Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 II 7

кад је ова задужбина иодигнута, на му је сад нуних 294. годнне. Да су Гомионичку цркву подиглп Милешевачки калуђери, сведочп п то што су, судећи по иконостасу, особиту пажњу св. Сави и његовим иретцпма поклањали, а тим су јамачно хтјели и ако скромно и сиромашио, ново Неманићко Милешево да °снују. Бећ по зготовл>еној и измолованој цркви, још се проигуман Савва са братствол1 својим договарао и довпјао коме да ју посветн и како да ју иазове, јер јермонах Константин у Евангелије. је записао: 6ј)0.И0НИ^"к КоНкГГИНкТШГК оукриси фј>КОК при ј)[це /Иткдг ■! ф м !• —5У0.

Матаваз је мала брза рјечнца која Јужно нуз сам манастир жубори. Бојећи се опет да Турци под старпм именом н патроном, ново стечену задужбииу разруше, иосвете је патрону Воведенија пресвете Богородице н назову Воведенски маиастаир. Под тим именом сиомнње се чак првог деценија XVII. вјека, а тек 1615. године почнње се звати Воведенски манастир Гомионица, а само Гомионица тек у иовије доба, послије 1769. године, јер 1>. Красић у оиису манастира Пакре спомпње 1737. године, још Воведенски манастаир Гомионицу. х ) ') Стражилово 188(3. Бр. 48. (Наставиће се.)

Р 0 св. Арсенију патријарху иећском сриском просвјетитељу. Иаписао: Лахомије НиколајевчИ нротосиођсл и иарох Височки.

У иајновије вријеме и код нас у овијем врло запуштенијем у иросвјети крајевима, живо ггочело се радити на књижевном пољу. Нарочито се истиче млађи иаш нараштај доносећи своје умне ироизводе различито мотнвиране или купећи народне производе то бесцтен срнско благо, дајући га познпјем иашем потомству

не могаше. То ће сваки моћи ехватити кад помислп да је то било од бурне 1840. до 1850. г. када свп Славенски иароди на Балкану оснм једине Црне Горе стењаху у ропском ионизкењу нечовјечног Мусломана. Зајиста праведно је призиање на5«а јужним Славенима од једног заиадног иисца, кад вели: „да смо ми били чврста стијена

у свети аманет да се кољенима ирича сриска о коју се разбила Турска н непријатељска сила."

славна прошлост. Некп се пак посветише изналазећи и описујући српске стародревности износећи тиме пред образовани свијет српску славу и веаичпну. И ако су им правци дјелања различити ал' им је цијељ једиа и иста т. ј. увеличање српског имена. Ја их старачки поздрављам свију и желим им сложан н устрајан рад те да се и на даље покажу на бојном пољу гдје перо нма првенства. II ја видећи омладину овако сакуиљену ма и нод старе дане, латих се пера већ захрђаног не да себе ирославим него да коју проговорим о оном, што и сам од другијех усмено чух а и већином сам проживих. Као што би се многи можда, којн ме не познају надали свестраном изображењу мом неће га код мен.е наћи и то не мојом кривицом већ онога времена кад се о изображењу ни мислити

Дакле у то врнјеме кад нам не бијаше нп на памети умно развиће, бранећи мило огњиште од немилостивог нападача, дорастао сам оне слатке часове младалачке, када се душа човјечија бујно развија те према стању у ком се налази на добро или зло склања. У тој знаменитој ерн човјечијег живота пађох се осамљен без оца и мајке, браца и сеје, једном ријечи без иког, који би се својски око мене заузео. Кад сазнадох за се тако бијах лишсн свију својих милих н драгих сродиика, да мишљах е сам негдје у туђпнп, премда не бијах далеко од оног мјсста гђе се родих. II да бијаху оног времена повољне околности за науку као што су сада моју слабу научну спрему при оваком оскудном материјалном стању и скоро ннкиквој нези, сваки свјестан човјек моћиће схватити и у неколнко извинити. Ал' тада о просвјети ни спомена, кад школе српске мртвнјем