Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 274

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 II 7

рода тај штетан обичај, већ га се и сами придржавају и у народу одржавају. Такове свештенике молимо да у интересу народа зрело просуде о свему до сад наведеном а уз то их опомињемо још и на окружнице нашијех архипастира, који, бринући се за своје стадо, не могоше пропустити а да п у том правцу не упуте свештенство, како да поучи свој народ. Поменуте окружнпце биће познате нашем свештенству но ипак не можемо пропустити а да и из једне и друге не наведемо неколнко ријечи. Зар нијесу јасне ријечи нашег опгате љубљеног архипастира дабро-босанске митрополије: „Гријех је радити у дане недјељне и празничне, а гријех је опет не радити у дане радне пли тежатне" (видп „Источник" од 1887. стр. 28.); зар нам се у окружници нашег херцеговачко-захумског митрополита уз лијепу поуку и набрајање онпјех светаца, које ваља сваки да празнује, не вели још и ово: „Напротив, ако нема заповједног празника, него је какав незнатан свешац, кога христјанп а највшпе жене празнују и не радећи ншпта у лнјењоети вријеме проводе, нека их свештеннк поучп сваком прнликом у цркви, иа дому и у путу, да света мати православна црква разријешава да се тијех дана — Бога молећи — може радити." (види Б. X. Источник од 1890. стр. 104.) Можда нам неки не ће одобрити ако споменемо да и са славом крсног имена сувише прећерујемо. Мпслпмо празновање крсног имена по трп и четири п више дана. Та зар своје крсно име не можемо достојно прославити н извршити све оне красне обичаје, који о крсној елави постоје, у једном или два дана, кад се сви ти лијепи обичаји и онако у очи празника и на сам празник у главном нзврше а осталп дани пређу у обнчно пијанчење, које се врло често сврши рђавим пошљеднцама. Ово је факт, а не може порећи нико ни то, да се сиромашни сељак ушљед великог трошка, који га постигне у тијем и сличнпјем приликама као при свадби од вишедана, често баца у наручје кајишара и варалица, који их доведу до просјачког штапа. Сем тога колико се драгоцјеног времена тпјем приликама у таман прохарчи а забацује посао, који не трпи одгађања. Угријане главе од ракије не сјећају се тога, али зато трјезна осјете неизбјежне рђаве пошљедице. При свем том ппак нас има, којп баш у оно празновање од вишс дана полажу велику вриједност, држећи, да кад би се слава свела на

дан, два, да би временом са свијем нестало празновања. Ко тако мисли, тај с једне стране прећерује а с друге не рачуна са временом, у којем живимо. Светковање крсног имена ушло је тако у крв нашег народа, да је не могуће ни замислити Србина без крсног имена н док он живп живјеће и крсно име. Да се крсно пме држи стара се дакле и сам народ а учвршћује га у том п његово свјесно и ваљано свештенство, као и сваки свјестан Србин. Но при свем том бојати се другог нечег а то је да под данагињим тешким околностима, под новим теретима а старим начином рада и старим обичајпма, којн су данас премда исти ипак скупљн, не посрнемо материјално и тада — тада ћемо отт славити своје крсно имс, али како ? Рачунајмо дакле са временом, славимо своје крсно име н чувајмо га као очи у глави, алп крсно име а не пијанку, која се уз њега два, и три и више дана надовеже. Из свега до сад наведеног видимо, да свештеншс има доста прилике п начнна, да ради на унапређењу полкопривреде у нашем народу. Истина за сад је све то тешко с потпуним успјехом н у оној мјерп извести, у којој би се жељело. Тешко је прво ушљед тога, што је неуког н на стари начин рада ирнвшснутог тежака мучно склонпти на какову новотарију а друго, што је већина наших свештеника такођер научила исто тако радити, као што раде и сами тежаци, јер ни они нпјссу имали прилике да чују па да виде бољи начин нривређпвања. Но узевши у обзир, да нам је дацас могуће доћи до стручних сриских пољопрнвредних књига и листова, којим се свештеници могу користити, држимо да се добром вољом ипак п сад даде нешто постићи. Кад се једном почне дијете већ у основној школи упућивати на напредннји начин рада, моћи ће н свештеницн успјешније радити на том пољу, јер ће имати пред собом људе, који су се из малена привикавали на бољи рад. Успјех при том бнће тијем сигурнпји, ако свештеник споразумно са учптељем ради. Још једна околност, која нам дава наду, да ће свештенство развитн успјешнији рад око унапређења пољопривреде у народу јесте то, што су претпоставлзене власти, имајућп на уму важпост пољопривреде по овај народ и по само свештенство увеле и у пашем богословском заводу у Рељеву предавање пољопривреде, којим се пружа младићима колико могуће више теоре-