Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 278

је одредио највишом својом жељом. Првосвештеницима даио је њихово служење, свештеницима назначено је њихово мјесто, свјетовник је обвезан својим свјетовним нравилима. Христос је послан од Бога, Апостоли од Хрнста. Једно и друго произашло је у правилном поретку но вољи Бозкнјој. Апостоли су проповиједали по селима и градовима: прве вијерне, по духовном испиту, постављаху за еиископе и ђаконе онима, којп ће тек да нрнме вјеру. Апостоли су знали од Господа нашег Исуса Христа, да ће бити раздора ради епископства. Из тога самог узрока они, унапријед потпуно сазнавши, поставнше горе означене служитеље п тим предадоше правило прејемства, да би онда, кад они, умру, други испитанп људи, примили на себе њихову службу." Затнм савјетује онима, који нарушпше у цркви мир, да одустану од својевољства, а здравомислећима да буду снисходљивн. У другој посланицп Коринћанима св. Климент поучава, да нам такођер треба помишљати о Исусу Христу, као Богу, као о судији живих и мртвих. „Овдје је изображена природа Духа Божија и дјела Нзегова, као осветитеља срдаца: „Дух овај свет је и праведан; Он исходи од Оца, Он ]е — Бзегова моћ, ГБегова воља, а у Њему се јавља пуноћа славе Његове. Св. Клименту се приписују још двије окружне •аосланпце к дјевственицима. У првој од њих похваљује се дјевичански живот и показује се ; шта исти значи: „Дјевство (невиност, цјеломудреност), велп он, састоји се не само у једној тјелесној чистоћн, ваља да п срце буде чисто." Друга иосланица садржи у себи правила и на стављена (упуства) за подвижнике д^евства. II. Св. ашстол Варнава и н>егова шсланица. Премда је св. Варнава био апостол, но пошто позната под његовим именом посланица није црквом примљена у канон богодухновених списа Новог Завјета, то се она убраја мефу дјела апостолских мужева, а сам апостол — у мужеве апостолске. Св. аностол Варнава, који се с почетка назпвао Јосифом или Јосијом, родио се на острову средиземнога мора Кипру. Родитељи му бнјаху богати Јевреји, из племена Левијина. Они послаше млађаног свог сина у Јерусалим, да се изучи у знаменитог тада законо-учитеља Гама-

Св. 6 II '7

лила. Заједно с њим учио се ту и други млади Јевреј — Савле, с којим се Јосиф врло пазио. У само то вријеме Спаситељ је започео своју проповијед. Он је дошао пз Галилеје у Јерусалим, а силан народ ишао је за њим, желећн чути ријеч Његову и видјети чудеса, која је Он чинио. Јоеиф је тада упознао Спаеитеља, био је свједоком многих чудеса и завољевшп Господа од свег срца постаде ученнком Шеговим. Предања говори, да је Јосиф дошао сродници својој Марији, матери једног од ученика Спаситељевих, и рекао јој : „Дођи и видп Онога, кога су Оцн напш жељели видјети. Пророк Исус од Назарета Галилејскога учи у храму и чини велика чудеса, и многи мисле, да је Он очекивани Месија." Марија се одмах дпже те пође у храм, гдје је тада учио Христос. Она паде к ногама Његовпма п завапи: „Господе, ако сам нашла благодат пред Тобом, потрудн се у дом слушкиње твоје и твојим доласком благослови моје домаће." Господ Псус, видјевши вјеру њену, уђе у дом њезин н благослови све, који су се налазили у њему. Од тада је млади Јосиф непрестано ишао за Исусом Христом. Кад је Госнод изабрао 70 ученика и заиовједио им да проповиједају рпјеч Његову, Јосиф је био у броју њиховом, а Апостоли га почеше називати Варнавом што значи сим утјехе. Тако га. назваше, као што предпоставља светн Јован Златоуст, зато, што је имао особити дар, да тјешп бједне. Послије вазнесења Госнодња, кад су Апостоли пспунивши се Духа светога, зајсдно живјели у Јерусалиму у слози п љубавп, тада Варнава, продавшн имање своје донесе новце Апостолима те је с њима заједно проповиједао ријеч Божију. У то вријеме, као што вели предање, често се он састајао с пријашњнм другом својпм Савлом, који је презирао вјеру Христову и гонио вијерне. Варнава је врло жалио на упорност Савлову и настојао је да га обратн. Но Савле га не хтједе слушати, хулио је Христа, одобравао убиство првомученика Стевана и шта више израдио је у првосвештеника, да су му издали налог, да прогони вјерујуће н у другим градовима, те да их предаје суду. Често Варнава плакао је ради упорности бившег свог друга, ког је он њежно љубио, те је молио Бога, да му про. свјети душу свјетлошћу пстнне. Познато је, како је Господ на чудан начин обратно Савла, кад је он ншао у Дамаск. Варнава се састане с њим

Б.-Х. ИСТОЧПИК